Pritisak sve većeg broja starih, naročito u Japanu, dovodi do toga da je sve teže održati kontrolu kvaliteta usluga u domovima za stare. Problem je najizraženiji u ustanovama koje su cenovno pristupačnije.
Japanski domovi za stare koji poseduju uredne licence za rad kao potvrdu ispunjenih standarda naplaćuju između 200 i 300 hiljada jena mesečno (od 1.600 do 2.400 evra).
Međutim, krajem aprila, Ministarstvo zdravlja, rada i socijalne zaštite Japana objavilo je da je samo u 2015. godini zabeleženo 1.650 ustanova koje ne poseduju potrebne dozvole (broj je kasnije smanjen na 1.627 nakon korekcija koje su stigle iz lokalnih samouprava).
Ovi domovi imaju smeštajne kapacitete za 22.714 osoba, a najmanje 15.209 osoba živelo je u ovim ustanovama tokom 2015. godine. Broj je verovatno i veći ali neke lokalne samouprave i nemaju precizne podatke.
Ustanove uglavnom ne zadovoljavaju standarde za širinu hodnika, nemaju prskalice i sisteme za gašenje požara, itd. Neke ustanove imaju alarme za požar, ali u realnim okolnostima neposredne opasnosti od njih je slaba vajda s obzirom da se radi o teško pokretnim ili nepokretnim osobama.
Ono što zapravo najviše brine jeste veliki broj starih koji završavaju u ovakvim domovima jer nemaju nikud drugde. To znači da o njima nema ko da se stara pa postoje brojni slučajevi zlostavljanja i zloupotreba.
Kako bi se što više ovakvih ustanova uvelo u sistem, vlada je naložila popuštanje u standardima još u julu 2015. godine, i dala preporuku lokalnim samoupravama da ih integrišu u svoj nadzor iako nisu ispunjeni svi standardi.
Ovo je samo pokušaj da se stanje koliko-toliko kontroliše, a čak je i jedan zvaničnik izjavio kako ovakvih domova za stare sigurno ima daleko više ali da ne mogu da se bave svima jer nemaju osoblja i mogućnosti da reaguju u svim slučajevima, piše Japan Times.