Starost kao političko pitanje

Starost kao političko pitanje

Mogu se povući paralele između položaja starih i nacionalnih manjina, između predrasuda o starosti i rasizma.

Životni vek se produžio za dve trećine počev od 1900. godine, a čini se da to novo „trajanje“ ljudskih bića ne prate promene društvenih struktura.

Još je Simon de Bovoar u svom antropološkom delu „Starost“ (1970) primetila da ne samo što ima mnogo više starih ljudi nego što ih je bilo, već se oni više ne integrišu spontano u zajednicu.

Društvo je prinuđeno da odlučuje o njihovom položaju, a odluka se može doneti samo na nivou državne vlasti. Starost je postala političko pitanje.

Mogu se povući paralele između položaja starih i nacionalnih manjina, između predrasuda o starosti i rasizma.

  • Smatra se da se i jednima i drugima šansa za uspeh u društvu dodeljuje, a ne da su oni tu šansu zaslužili.
  • Obe grupe žigosane su zbog onih svojih odlika koje su urođene i nepromenljive.
  • Doživljavaju se kao manje sposobni u odnosu na ostale, te su i diskriminisani na radnom mestu gde služe kao svojevrsna ravnoteža između ponude i potražnje rada.
  • Stambena segregacija vezana je za obe grupe.
  • Doživljavaju se kao politička manjina.

Gospođa na fotografiji nosi natpis „Imam 84 godina i đavolski sam besna“ (podsećajući na čuvene monologe iz filma Mreža – Network, iz 1976. godine).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *