Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2016. Gorica (Beograd): Skandinavija

Gorica (Beograd): Skandinavija

Gorica (Beograd): Skandinavija

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija: Roger Narbonne, Gajranger, Norveška

Preda mnom je prazan i beli list hartije. Radoznalo čeka da bude ispisan. Dvoumim se o kojem putovanju da pišem.
Lepo i uzbudljivo je bilo putovati po Evropi 2008. godine. Za četrnaest dana, prešla sam 6800 kilometara i 11 država. Cilj je bio da vidim skandinavske zemlje.

Krenula sam kolima 6. avgusta, u 4 sata ujutro, iz Beograda. Nakon nekoliko sati vožnje, stigla sam u Budimpeštu i odmah nastavila putem E 77 do Slovačke. Prespavala sam u malom, lepom pansionu nadomak mesta Ružomberok. Ujutro sam krenula za Poljsku. Pratili su me šume, skijaški tereni, hoteli u izgradnji i žičare. Stigla sam u 16 časova i u velikoj saobraćajnoj gužvi utrošila sat vremena. Odsela sam u novom motelu u Lođu. Topla atmsfera pomešana sa mnogo raznobojnog cveća prijala je mojim očima i duši.

Nakon prespavane noći, nastavila sam putovanje za Gdansk. Nakon dva sata vožnje, prešla sam most na reci Visla i ušla u lep grad Torun. Posle višesatnog putovanja, stigla sam u Gdansk i u luci se ukrcala na veliki brod „Skandinavija”. Ima četiri nivoa u utrobi broda i devet spratova iznad palube. Sunčan je avgustovski dan. Povetarac se igra površinom Baltičkog mora. Pored nas prolaze veliki i mali brodovi puni turista i stari jedenjaci, slični gusarskim. Gliseri jure ostavljajući za sobom bele penušave talase. Sa palube vidim, sa svoje leve strane, na kopnu, visoki, sivi spomenik od kamena koji nam dugo otpozdravlja, poput nekog večnog stražara. Belo—sivi galebovi lete, zanosno mašući krilima, a onda ateriraju poput malih aviona na svoju vodenu pistu. Čuje se ujednačeni rad motora što nagoveštava polazak broda. Čeka nas celonoćna plovida. Putnici sede na crvenim metalnim klupama bočno raspoređenim na palubi ili na drvenim klupama u otvorenim restoranima. Većina njih pije pivo. Noć koja je pred nama može na tri načina da se provede. Jedan je da se prespava u malim četvorokrevetnim kabinama u kojima neprijatno hladi vazduh koji duva sa plafona. Drugi je način da šetate i obilazite bezbrojne prodavnice isprobavajući raznoliku kozmetiku i razgledajući raznu robu. Treći je da spavate na stolici negde u zaklonjenom delu broda. Izabrala sam prvi način i pre ulaska u kabinu pogledala sam u pun mesec koji je moćno osvetljavao more oko nas i talase koje je brod ostavljao za sobom.

Sutradan u prepodnevnim časovima, iskrcali smo se u maloj luci, na teritoriji Švedske. Odatle je trebalo nekoliko sati vožnje do Upsale.

To je lepo uređeni gradić i univerzitetski centar. Katedrala gotskog stila, boje rđe i crnih piramidalnih vrhova, uzdizala se u centru mesta. Okolo su niske i male, dobro očuvane stare kuće. Ima jedna mala iz petnaestog veka. Ima mnogo uređenih parkića sa mnogo raznobojnog cveća. Mnogo je i malih mostova, jer kroz mesto teče reka Firisan. Tu se nalazi i mnogo starih debelih stabala drveća sa širokim krošnjama.

Odsela sam u stanu koleginice koja je tu bila zaposlena. Stambene zgrade su najviše četvorospratne i razbacane po utvrđenom redu u velikim parkovima, čistim i urednim. U njima se nalaze roštilji koje stanari koriste tokom vikenda. Nema velikog luksuza, a ljudi imaju sve što im je potrebno. Sve je čisto i pravila se poštuju.

Nakon jednodnevnog odmora, odlazim za Stokholm. Iznad grada je plavo nebo prekriveno belim i sivim oblacima, iz kojih svaki čas možete da očekujete nekakvu kišu, koju ubrzo smenjuje sunce. Vazduh je čist, nekako prozračan, neosetan, a sveprisutan. Stokholm je veliki i razuđeni grad. Sve je nekako prostrano. Veliki parkovi za koje vam trebaju sati da ih obiđete. Na uređenim travnatim površinama sede domaćini i turisti, kao da su svi na pikniku. Skandinavci, vremešni i mladi, masovno voze bicikle i u lošim vremenskim uslovima sa obaveznim kacigama. U luci možete da vidite mnoge jedrilice, bele čamce i jedrenjake. Možete da ispratite ogromne brodove na prekookeansku plovidbu, ili manje, koji obilaze finska jezera. Putnici koji se ukrcavaju su elegantno obučeni (bele pantalone i teget blejzeri sa obaveznim šeširima) i nekako putnički, dostojanstveni. Prtljag im je sveden na kvalitetan i ne suviše veliki kofer. Znači da mnogo putuju i ovladali su veštinom i kulturom putovanja.

Da biste videli stotine prelepih zdanja grada, pozorišta, opere, muzeje, kraljevu palatu, rezidencije, hotele i drugo, trebaju vam sati i dani neprekinog obilaska, što vožnje, a još više pešačenja. Ako želite da upoznate skrivene lepote Stokholma na vodi, redovne linije brodića satima voze oko bezbroj ostrvaca i uvala. Dan brzo prođe iako su u toku takozvane bele noći, kada i u 23 časa nazirete ostatke minulog dana.

Sledećeg dana krenula sam za Norvešku. U njoj živi i radi naša mlada emigracija: inženjeri, arhitekte, farmaceuti, lekari i stomatolozi. Norvežani su dugo bili siromašni, sve dok nije pronađena nafta. Danas kažu da su njihovi svi penzioneri bogati, jer je država pametno investirala sredstva Penzionog fonda. Slave Dan državnosti 17. maja i svaka kuća ima norvešku zastavu. Zimski sportovi su najpopularniji i skoro svi se bave nordijskim trčanjem. Disciplinovani su i nikad ne piju kad voze.

Planinskim putem se vozim ka granici Norveške. Dočekale su me grupe irvasa polegle na putu i pored puta. Šetaju slobodno kao da žele da pokažu da su oni domaćini. Neki se sunčaju na obali jezera Isteren. Zaključujem da se ne plaše ni ljudi ni vozila. Žive u prijateljskom zajedništvu. Put je besprekoran, i česta su obaveštenja sa oznakom dozvoljene brzine. Policajce nigde ne vidim. Cilj nije kažnjavanje, već stalna podsećanja na dozvoljene brzine. Humano, zaključujem. Kraj puta manje je šuma, razređeni su četinari, a okolo – venac planina. Vazduh je reskiji. Kuće su male, jednostavne, crne ili crvene boje sa zelenim travnatim krovovima koji štite od hladnoće. Nigde nema ograde. U gradovima, visina im doseže do potkrovlja drugog sprata. Tokom putovanja saputnik mi je neprekidno tok neke reke koja se uliva u jezero, a onda iz jezera opet nastavlja reka i tako neprekidno. Vodom se pune kroz useke, koje su tokovi vode napravili stalnim topljenjem snega, sa vrhova planina. Sive planine su strme kosine, neke skoro vertikalne, sa malo vidljivim ostacima leda. Visina im je, uglavnom, od 1400 m do 1800 m.

Oko 17 časova stižem u Trondhajm.

Banke i pošte im rade do 15 časova i 30 minuta. Novac jedino može da se menja na automatima ili gotovina, na centralnoj stanici koja je na obali. Inače, svaka skandinavska zemlja ima svoju krunu (npr. 1 švedska kruna je 9 din; finska kruna je 10 din).

Prespavala sam u malom mestu Lom, u motelu sa pogledom na restoran i reku sa malim mostom. A doručak njihov i danas pamtim. Razne vrste kavijara, lososa i druge ribe, sveže i kvalitetne, pakovane u jednodoznim tubama i na tanjirima. Različiti kvalitetni hlebovi, čajevi i ostala ponuđena hrana govori o njenom visokom kvalitetu, koji prati odgovarajuća cena.

Pošto su fjordovi sinonim za Norvešku, a ima ih bezbroj, biram najbliže da obiđem. U mestu Valdal ukrcavam se na brod i sa ostalim turistima plovim divnim plavim vodama prvog fjorda – Nordalsfjord. Zatim brod menja pravac u levo i ulazi u drugi fjord, Sunilvsfjord. Plovimo između planina, sa kojih se spuštaju mnogobrojni vodopadi. Širina našeg prolaza je promenljiva. Čas smo stešnjeni pa se čini da možemo da dodirnemo planinu, a onda se u trenutku proširi vidik. Nakon nekog vremena plovidbe, ulazimo u treći fjord Gajrangerfjord. Uz neprekidne promene prizora pred nama, stigli smo do odredišta, mesta Gajranger. Kakav je fascinantan pogled bio na fjord dok sam se pela iznad njega. To se ne može opisati. To može samo da se doživi. Na nekoj visini, nalazi se mali hotel na čijoj se terasi nalazi teleskop. Kroz njega možete da gledate fjord i uživate u njemu tokom dana, ili pod okriljem noći i zvezda, ako odlučite da tu prespavate.

Kolima nastavljam putovanje vijugavim putevima i prevojima, uz neprekidno penjanje i silaženje. Prati me žubor vode koja teče uzanim tokom ili se sliva u vidu vodopada. Na vrhovima okolnih planina, vidi se led. Najveća visina do koje sam dosegla bila je 1885 metara. A tamo, neveliko jezero u društvu malog hotela. Unutra je drveni, stilski nameštaj, prekriven krznom. Odaje toplinu i raskoš. Kiša počinje da pada i kroz mali hotelski prozor gledam kako se njene kapi ljube sa jezerom i nestaju u njemu.

Sledeća destinacija je Oslo. Grad sa oko 500.000 stanovnika. U njemu se nalazi Vigeland park sa 212 skulptura od granita, bronze i gvožđa. Kreirao ih je skulptor Gustav Vigeland, a izrađene su od 1907. do 1942. godine. Na samoj obali je novo futurističko zdanje Opere. Velika građevina od belog kamena i stakla. Na njenom krovu sedi publika koja nije platila ulaznicu i gleda na ogrmnom video bimu predstavu koja se događa unutra. U Oslu je zanimljiv i muzej u kome se nalaze tri vikinška broda iz paganskog doba. Interesantno je da su prvo postavljeni brodovi, a onda je muzej sagrađen oko i iznad njih. Videla sam i Holmenkolen, najstariju skakaonicu u Evropi. Kraljeva palata takođe zavređuje pažnju. Zidana je od 1824. do 1848. godine u vreme kralja Gustava ΙV koji je preminuo godinu dana pre završetka izgradnje. Sledeći kralj je krunisan 1849. godine. Do 1905. godine u njoj su stanovali kraljevi, a od tada služi za kraljeve goste i krunske ceremonijale. Inače, Palata je zidana u empir-stilu i ima 173 sobe.

Sledeća destinacija bila mi je Danska. Pošto sam se bila vratila u Švedsku, za Kopenhagen sam krenula iz Malmea. Važno je da pomenem most kojim sam išla iznad i ispod Atlanskog okeana. Dugačak je 19 kilometara, a od toga je tunel dužine 5.300 metara koji je ispod okeana. Za Dance kažu da su nasrećniji narod Evrope. Imaju dobru vladu koja je predvidela ekonomsku krizu iz 2008. godine i preduzela odgovarajuće mere te stanovništvo nije osetilo velike posledice. Ta konstatacija našla je potvrdu u prizoru koji sam videla nakon dolaska u glavni grad. Na ulici, muzička fešta. Duga povorka mladića marširala je po taktu raznih duvačkih instrumenata, potpomognuti dobošima. Jedna grupa je obučena u bele pantalone i narandžaste sakoe, sa visokim crnim cilindrima na glavi. Sledeća grupa je bila u mornarskoj odeći, a treća u dvorskoj, sa sabljama u ruci. Onda je lepa balerina, u roze-beloj haljini od čipke, igrala na vrhovima prstiju. Pratio ju je baletan u belom. Bio je to lep susret sa Danskom. Na ulicama, u restoranima, prodavnicama i bifeima, sretala sam nasmejane i opuštene građane. Odavali su utisak ljudi koji su zadovoljni svojim životom.

Na povratku za Beograd svratila sam u Berlin.

Grandiozan grad u kojem je sve veliko, široko i visoko. Pela sam se do drugog nivoa spomenika Pobednika (visok je 68 metara, ima pet nivoa 285 stepenika), i videla prizor u kojem sam se izgubila. Pet saobraćajnih puteva polaze od trga i prostiru se poput morske zvezde. Svaki ima po osam saobraćajnih traka. Između njih je neprekidno zelenilo, kao da sam u šumi, a ne u gradu. A onda, negde daleko, naziru se zgrade. Za upoznavanje ovog grada treba mnogo dana.

Put sam nastavila u smeru Praga.

Manji je od Berlina i liči mi na jedan veliki muzej. Na njemu je ostao carski pečat minulih vremena. Nezaobilazni Karlov most, nudi mnoge doživljaje. Mnogo je ljudi i muzike. Na jednom kraju mosta, slepa pevačica peva operske arije, malo dalje, jedan bend svira džez, stariji gospodin svira vergle, a sredovečni par turista pleše.

Put me dalje vodi u Austriju. To je lepa i sređena država sa mnogo cveća koje vam želi dobrodošlicu ma gde da stignete. Na ulazu u naselje, pozdravljaju taljige prepune raznog cveća. Sa svih prozora kuća maše cveće, a sa stubova duž kolovoza gledaju pune, viseće saksije. Bad Klajnkirhen, banja i skijaški centar, mame svojom neodoljivom ponudom i izgledom.

Odolevam izazovima i stižem u Sloveniju. Ona je za mene Evropa u malom. Ima sve viđeno: lepe planine, bistre reke, isceljujuće terme, poželjne skijaške terene, dobra vina, ukusnu hranu, mnogo cveća i toplu ljubaznost. E tu nisam odolela. Prespavala sam u lepom, malom hotelu, u Zreču, kupala se u njihovim termama i ručala na planini Rogla. I tako okrepljena mogla sam da se vratim, preko Hrvatske, voljenom Beogradu.

Ostala je jedna neuspunjena želja. Nisam videla Finsku. Ona me i sad čeka.

Gorica Popov, Beograd


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“