Dragina (Novi Zeland): Na istoku su svi…

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“. Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi „Putujući spomenar“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Kada se na razglasu začulo prvi put moje ime, službenik je upravo sekao postavu moje tašne, jedinog predmeta od kojeg se nisam odvajala poslednjih par godina, bila mi je uspomena.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Pre toga je sve povađeno iz torbe za lični prtljag, iz mojih džepova, izvađeni ulošci iz cipela, ja razgolićena i ponovo obučena – i čekam. Jakna je odložena sa strane i ne znam još da li je oparana ili joj je isečena postava.

Na pitanje koliko imam kod sebe novca, odgovorila sam da ne znam, a već mislila na neku siću koju mi je brat ubacio u džep pri pozdravljanju. Veli: „Popij kafu usput.“ Samo sam to i imala, karta je bila preskupa.

***

Kao sa pokvarene ploče mi je upućivan poziv za poletanje. Ja otupila
od svega, ne reagujem. Biće kako mora da bude ili kako bog zapoveda. Možda i ne treba da se iseljavam, samo to nisam u životu planirala.

Razmišljam kako li se osećaju moji rođeni sa one strane. Videla sam im zamrznute poglede kada sam odvođena u sporednu prostoriju. Užurbano, neko je ušao i rekao da se pakujem i da će me ispratiti do ulaza u avion.

Nisam imala ni volje ni potrebe da ih išta upitam. Spakovati i vratiti ponovo sve nazad za tako kratko vreme – nije bilo šanse. Sav višak sam ostavila u korpi za otpatke. I nije mi bilo žao. Uspomene su bile na sigurnom, u prtljagu koji sam predala.

***

Ne znam ni da li sam plakala do ulaska u avion, ali kada sam sela na svoje sedište, zarozala sam se. Čim je zazvonilo – znak da možemo da odvežemo pojaseve, stjuardesa mi je donela čašu vode. A onda sam pukla. Nije to bilo samosažaljenje nego tuga što napuštam svoju domovinu na ovaj način. Da li zato da mi je bude manje žao? Je l’ da manje patim za njom?

Prvo presedanje je bilo na londonskom aerodromu Hitrou. Iz aerodromske zgrade mogla sam da vidim samo maglu. Pronašla sam svoj gejt za produžetak putovanja, zauzela mesto u jednom uglu i pokušala da sredim svoje misli i pronađem razloge za ono što mi se izdešavalo.

***

Prvo sam morala da se oslobodim eha mog imena koji me je još uvek pozivao da dođem u avion. A onda onog stanja suženja svesti kada si zatečen i ne znaš šta se sa tobom događa. Posle osveženja i lakog dremeža, osećala sam se malo bolje, tek toliko da mogu da upotrebim zdrav razum.

On mi je govorio da sam verovatno bila slučajni uzorak ili posledica moje ravnodušnosti pre pretresa. A bila sam kao zombi. Srećna što ću se pridružiti svojim najrođenijima, a nesrećna što ostavljam sve što sam volela.

Odlična pozicija da nestanu emocije i da samo postupaš po nekakvom „da ne zaboravim“. Pao mi je na um i Moma Kapor sa svojim „…a na istoku su svi sumnjivi…“.

Pala mi je na um i priča moga oca o tome kako je hapšen, uhapšen i osuđen, a da nije znao razlog. Bože, pa nije valjda da se istorija ponavlja!

Posmatrala sam putnike oko sebe. Odavali su utisak zadovoljnih i pospanih ljudi. Svom raspoloženju sam dodala i sećanje na Pekićevo „Besnilo“. Pa ja sam na istom aerodromu. Dobih lak spazam na duši… Ipak je meni bolje ovog trena nego ljudima iz romana, makar se radilo i o fikciji pisca.

***

Sledeće stajanje je bilo posle jedanaest sati leta. Izlazimo, sve sa stvarima, iako se vraćamo u isti avion i na isto sedište. Na pasoškoj kontroli mene odvajaju na drugi šalter. Nas sa kriznih područja. Bila sam jedina. Moj dodatni stres. Ipak, nije bilo pretresa.

Polećemo. Ne osećam svoj uobičajeni strah ni mučninu. Toga nisam bila svesna na proteklom letu.

Ne znam kako sam izgledala pa su me stjuardese posećivale često, nudile nečim, zapitkivale, ne znajući da smo engleski jezik i ja u svađi.

A onda je jedan divan, mladi stjuard, poreklom sa slovenskog područja, pokupio moj lični prtljag, uzeo me za ruku i odveo u biznis klasu na sedište broj jedan. Pokazao mi kako da ga otvorim i pretvorim u ležaj, ponudio pićem i štampom, pokazao kako da koristim televizor i radio, pomilovao pogledom i otišao.

E, tada sam smogla snage da sebe pogledam u ogledalu. Videla sam staricu koja je ličila na mene.

Dragina Gilja Bradić, 71 godina
knjigovođa u penziji, Novi Zeland
Fotografija:
Geralt za Pixabay


Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.

Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.