Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2016. Zlata (Novi Sad): Daleki Bajkal

Zlata (Novi Sad): Daleki Bajkal

Zlata (Novi Sad): Daleki Bajkal

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija: Alexey Bayfa, Zalazak sunca nad Irkutskom

O Bajkalu se pevalo i pričalo, o Bajkalu postoje mnoge legende. Bajkal je bio velika želja, potpuno nedostižna. Kao devojčica sam sanjarila da idem u Irkutsk, da vidim Bratsk, da se ogledam u vodama Bajkalskog jezera. Dugo sam sanjarila, a sada je taj san ostvaren. Putujem, u tu, za mene, zemlju snova.

Iz Moskve poleċemo na dugačak put prema Sibiru. Letimo velikim Tupoljevim avionom najpre prema Bratsku. Put je dug, pa imamo jedno sletanje i u Omsku. Iz Moskve smo poleteli u sumrak, a u Omsk sleteli u jedan i četrdeset po moskovskom, tj. četiri i četrdeset po lokalnom vremenu. Izlazimo iz aviona i čekamo poletanje za Bratsk. Dočekalo nas je divno, sunčano julsko jutro. Noċ smo imali samo sat-dva. To je taj fenomen – vreme. Pripremamo se za poletanje, jer nam predstoji još dva i po sata leta do Bratska. Ispod nas, kao na dlanu, ostaju tajge i reke čiju snagu i ne slutimo. Vreme brzo protiče, pa na vreme slećemo u Bratsk.

Padonski rejon je najstarije naselje u Bratsku. Aerodrom je udaljen 40 kilometara od grada. Avionski saobraċaj je veoma živ u ovom delu sveta, jer zbog vremenskih uslova, drumski saobraċaj nije baš razvijen. Zašli smo duboko u Aziju. Gradi se Bajkalsko-amurska transferzala. Ali, za sada je avion veza sa svetom. Na putu prema gradu, prošli smo pored dečijeg odmarališta. To je uređen kompleks za odmor dece. Sličan ovome, postoji na Krimu. Prolazimo putem koji je prosečen kroz tajgu. Stižemo u centar grada i smeštamo se u hotel romantičnog naziva „Tajga“. Posle ručka, polazimo na razgledanje grada.

Grad nije jako star, datira iz 1631. godine. Ali, počeo je više da se razvija kada je počela izgradnja velike hidrocentrale „Bratsk“. U vreme kad je sagrađena, bila je najveċa na svetu. Grad ima u precniku 90 kilometara, rasut je po tajgi. Uglavnom su to koncentrisana naselja sa infrastrukturom. Obišli smo i hidrocentralu, koja je ostavila jak utisak na mene, tim pre što takav objekat nikada nisam videla. Na ovom području živi više naroda, a brojni su Burjati i Tunguzi. Bavili su se uglavnom stočarstvom. Na mestu sadašnjeg grada, bila je tvrđava. Od tog doba, prošlo je više od tri veka, počeo je da se razvija grad koji danas postoji.

Vratimo se ponovo toj moćnoj elektrani. Brana je visoka 126 metara, širina gornjeg dela je 1,4 kilometara, a u temelju brana je široka 900 metara. Temelj brane je prirodan, tj. stena na dnu reke Angare. Angara je velika, snažna reka. Ime joj je tatarskog porekla i znači čeljust neke ogromne životinje. Ona je jedina reka koja ističe iz Bajkala, pa je oko 60 odsto njene vode iz jezera. Na kaskadama reke Angare, bilo je u projektu šest hidrocentrala. Bratska je počela da se gradi 1955. godine. Tada je počeo i grad da se izgrađuje i raste. Inženjer Suhanov, glavni projektant centrale, napravio je veliko delo i ostavio veći deo svog života uzidan u hidroelektanu. Sada je više od pola veka prošlo i mnogo štošta se izmenilo, ali utisak je i posle toliko vremena nezaboravan.

Na četiri hiljade kilometra od Moskve, u vrelom Sibiru, puni smo utisaka. Čuli smo priču o Angari, o oštrim zimama od novembra do maja, ali ne možemo da poverujemo da je to moguċe ovde, gde sve miriše na prelepe, vitke breze. Dan je tako lep i sunčan, pa je neverovatno da će za nepuna četiri meseca ovde harati hladnoća, a ovu divnu reku zarobiti led.

Posle elektrane, otišli smo u fabriku celuloze. Fabrike su građene na mestu sirovina, a ovde ih ima u izobilju. Kao i u svim fabrikama ovog tipa, nije baš prijatno. Ali, ljudi rade. Saznali smo da su ove šume veoma bogate biljnim i životinjskim svetom. Po povratku u hotel, pripremamo se na dalju destinaciju, prema Irkutsku. Ovog puta, letimo malim klipnim avionom Antonov, i stižemo za sat i petnaest minuta u Irkutsk.

Grad je centar Istočnog Sibira, kulturno i administrativno sedište. Sleteli smo na aerodrom koji je svega šest kilometara udaljen od grada. O Irkutsku sam maštala još pre pola veka, kada sam gledala pozorišnu predstavu „Irkutska priča“. Sada sam bila u gradu o kome sam maštala, osećam mirise njegovih ulica. Smešteni smo u hotel na domaku centra grada, lep i konforan. Sa prozora se pružao divan pogled na reku Angaru i prelep park na keju. U Sibiru sam videla najlepši zalazak sunca. A ujutru, već oko četiri i trideset, budilo nas je tako jako sunce, kao da je podne. Budili smo se rano, jer po našem vremenu, to je oko 21:30, pa ne bismo ni pomišljali da spavamo.

Iz grada smo krenuli hidrobusom na izlet po jezeru Bajkal. Plovimo Angarom i čudimo se koliko je pitoma, a puna snage. Voda je prozirna, smaragdnozelena i čista. Stižemo na Bajkal, unikatno jezero, u koje se uliva oko 300 reka, a ističe samo jedna, Angara. O Bajkalu je moguċe danima pričati, a pri tom ne ponoviti se nijednom. Doživljaj je izvanredan, tako da sam sada shvatila koliko se isplatilo prevaliti ovoliki put i videti ovo remek delo prirode. Najveċa dubina jezera je 1.620 m, širina oko 80 km, dužina obale oko 2.000 km. Na jezeru je oko 22 ostrva. Na neki način, to je statistika.

Ali, više od tih velikih brojki, od veličine, pleni lepota. Bajkal je lep na svoj jedinstven, neponovljiv način, možda samo velikim romantičarima, ali meni je takav. Nepregledna voda, drveċe svih mogućih vrsta, cveće, miris trave i raznobojni kamenčići pored jezera. To je najveće slatkovodno jezero, najveċi izvor vode na Zemlji. Voda je bistra, pa se dno vidi i na većim dubinama, ali veoma hladna pa, za naš ukus, nije za kupanje. Po neko uđe da se pokvasi, ali 16 stepeni je hladno za neko kupanje.

Jako me je zainteresovao Limnološki muzej koji je veoma lepo sređen. Videli smo aparat „pisces“ pomoću kojeg se ispituje dubina jezera i živi svet na tim dubinama. Bajkal ima svoju mikroklimu. U šumama, koje se uzdižu svuda iznad jezera, životinjski svet je mnogobrojan. Tu je i izvanredan kamen raznih boja, kvaliteta i veličine, koji pleni svojom lepotom. Profesor Berg je osnovao muzej i učinio nešto veoma korisno za nauku i prijatno za oko. Na sredini jezera je jedan veliki kamen, bolje reći – stena. O tom kamenu, šaman-kamenu, postoji legenda. Lepa je, pa ću je ukratko ispričati.

Bog Burhan, burjatski Neptun, imao je puno kċeri. Međutim, jedna od njih, po imenu Angara, bila mu je najomiljenija. Jednoga dana, Angara se zaljubila u Jeniseja. Otac je bio protiv te ljubavi. Ali, kako to obično biva, kći je ipak pobegla za Jeniseja, a otac je za njom bacio kamen. Tako je taj kamen ostao na mestu na kome je pao i tu stoji i dan danas. To je taj šaman-kamen.Moderna verzija legende sadrži sve isto što i stara, ali dodaje da je otac Burhan srećan što Angara ima toliko potomaka. Ti potomci su elektrane sagrađene na reci Angari.

Po drugoj legendi, muževi bi svoje neverne žene dovodili ovde i ostavljali na kamenu. Neke su pokušavale da dođu do obale i uspevale, pa su im „gresi“ bili oprošteni, dok su druge ostajale na steni i tu umirale. Prilično surovo!
To je bilo malo legende, a sada puno stvarnosti sa ovog divnog mesta.

Boravak na jezeru pruža čoveku predivne trenutke uživanja u tišini i lepoti koja ga okružuje, tako da zaboravi na vreme. Ali nažalost, sve je kratko trajalo. Posle ručka, u hotelu na jezeru, vratili smo se u Irkutsk. Na red je došlo upoznavanje ovog lepog grada sa njegovom prošlošću, sa življenjem u današnjem danu.

Irkutsk je vrlo zanimljiv grad. Pre više od 400 godina, negde 1581. godine, počinje osvajanje Sibira. Kozaci su pobedili sibirska plemena. Naročito je bio poznat tatarski poglavar Kučuma. Posle tih prvih osvajanja prošlo je 80 godina, kada je 1661. godine podignuta prva tvrđava kozačkom vođi Pohabovu. Irkutsk je dobio ime po reci Irkut, koja protiče kroz ovaj grad, a znači „jako brza reka“. Obišli smo crkvu podignutu 1710. godine sa zvonikom podignutim tek 50 godina kasnije. Na zidu su lepo očuvane freske, a u sredini je „Krštenje Burjata“. Pleme Burjata prevedeno je u pravoslavnu veru. Tu, u blizini, nalazi se i jedna katolička crkva, jedna lepa katedrala, u kojoj su zbog izvanredne akustike održavani koncerti filharmonije. Iza pravoslavne crkve, nalazi se „Spomenik pobede“, na kome gori večna vatra.

Zatim smo posetili „Znamenski manastir“, hram sa kraja 18. veka. U dvorištu su sahranjene vođe Decembarskog ustanka. U ovom hramu čuva se Biblija koju je Petar Veliki poklonio. Crkva je aktivna i veoma zanimljiva. Potom, obilazimo dalje grad.

Videli smo prvu fabriku mašina u Sibiru. Prošli smo kroz najstariju ulicu u gradu. Nažalost, po kuċama koje sad stoje ne vidi se, jer one prvobitne, od drveta, izgorele su u velikom požaru. Sada su to zidane zgrade i to je današnji centar grada. Veliki ruski pisac Čehov je boravio u ovom gradu. Sada je to moderan grad, ali čuva se i staro. Još uvek se mogu videti stare, drvene kuċe, koje imaju posebnu draž. Svaka je lepa na svoj način, sa izrezbarenim ornamentima koji ih krase.

Videli smo biblioteku, Univerzitet, Istorijski muzej. Istaknuti finski geolog Erik Klaksman osnovao je muzej. Bio je istraživač Sibira. U početku, bila je to njegova zbirka minerala, a kasnije se muzej razvio do današnjih razmera. Izlazeċi glavnom ulicom na kej, vidimo veliki mermerni obelisk. To je spomenik dolasku prve železnice u Sibir. Interesantan je i grb grada „Dabar u zubima nosi samura“, što je značilo snagu – dabar i bogatstvo – samur. Na keju je podignut i spomenik prvom astronautu koji je leteo u svemir – Gagarinu. Na kraju keja, kod mosta, nalazi se Planetarijum. Kada smo prolazili putem prema aerodromu, videli smo Uspensku crkvu koja datira iz 1758. godine. Nije mnogo šarena, ali je veoma elegantnih linija. Leži na brežuljku i deluje bogato.

Šestog dana puta, oko podne, napuštamo sunčani Irkutsk, vitke breze i čistu reku, ostavljamo delić srca u ovom lepom gradu, pa idemo dalje, u Mongoliju. Idemo da dosanjamo još jedan san.

Zlata Rakić, Novi Sad


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“