Вук Стеф. Караџић: Божић

Вук Стеф. Караџић: Божић

Запис Вука Караџића о Божићу из рукописа који је после његове смрти нађен замотан у хартији на којој је он написао: „Живот и обичаји народа Српскога“. Ову књигу су објавили 1985. године Просвета и Нолит према бечком издању од 1867. године.

Фотографија: Бојан Миловић, Манастир Ђурђеви ступови

Боље је Божић кужан него јужан; јужну Божићу и пријатељском колачу не ваља се радовати.

Уочи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. По том узму неколика ораха и баце по слами. Послије вечере пјевају и веселе се.

Кад у јутру устану, најприје оде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијесе чесницу и налију ручак те приставе.


*Као што се у нас мијеси чесница, тако у Кастелима кршћани (који су управо чакавци, али се све више и више србе, мијешајући се различнијех послова ради с људима са села) мијесе браварицу, која се тако зато зове што су по њој начињени различити брави (н. п. овце, волови и т.д.) а дијете у колијевци.


Кад се поодјутри, пошто намире стоку, онда сједу за ручак. Али прије него сједу за ручак, избаце по неколике пушке (тако и у јутру рано кад устану), па се онда скупе сви око софре те се моле Богу (држећи свако по једну воштану свијећу у руци) и миробожају се, т. ј. изљубе се сви редом говорећи: „Мир Божији! Ристос се роди, на истину роди, поклањамо се Ристу и Ристовом рожанству.“

Потом домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји у софри или у чанку (свакојако жито помијешано заједно: у том житу стоје и колачи којекакви), те ондје мало погоре, па их угасе онијем житом. Оно жито дају жене послије кокошима да носе јаја.

Кад почну ручати, неки најприје окусе сира, неки печенице, а неки (као по Сријему и по Бачкој) прије свега срчу вареник, али ракије многи не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива.

На Божић се обично руча с вреће (простре се празна врећа мјесто чаршава или по чаршаву), и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. Први дан Божића нико никоме не иде у кућу, осим полажајника. О Божићу се опити и побљувати није никакове срамоте. („Ако сам се опила, Божић ми је дошао“.)

Од сламе, с којом се на бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, по сваку метне по мало. Оно уже у којему се слама донесе, не раздријеши се, него се само распусти, па се на Божић у јутру пред кућом баци по њему жита, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу и носиле!“

На некијем мјестима (као по Босни и по Херцеговини) сјачу на Божић, т. ј. домаћин рано у јутру виче: „Сјај Боже и Божићу нашему или нашој (по имену свијем кућанима! редом)“

Приповиједају да је отишао некакав Србин свом бегу у Скочић (ниже Зворника) да иште шенице за чесницу, а бег му казао: „Даћу ти шенице, али ако ћеш једанпут и мени сјакнути.“ Србин казао да хоће, па узео шеницу и сјакнуо му на Божић: „Сјај Боже и Божићу и нашему бегу на Скочићу!“

У Рисну се у цркви послије јутрење љубе на Божић сви у јутру сви један с другијем, и тако се онда помире многи који су дуго времена били у завади. Који се у цркви не изљубе, они се љубе послије пред црквом.

Ко има коња, на Божић послије ручка ваља да га пројаше. У Бачкој момчад посједају на коње па по пољу вијају Божић. Гдјекоји кажу да се на Божић не могу вериге угријати.

У Грбљу гледају на Божић с које ће им стране пињата наврети, па коме наври од истока, онај се нада срећи оне године.

У Боци многи људи пред Божић начине сламницу те с ње као с трпезе једу од бадњега дне до малога Божића.

У Дубровнику мијесе за Божић колаче као мјесец, који се о Божићу дају служитељима и кад ко донесе што са села; овакови се колач зове лук.

Од божитње сламе гдјекоји носе на њиве да би боље родиле. Гдјекоји ударају рогом од божитњега пецива воћку нероткињу по жилама говорећи: „Ја тебе рогом, а ти мене родом!“ Гдејкоји опет узму на Божић сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: „Не сијеци, родиће“, и кад се то учини трипута засопце, кажу да ће воћка послије родити.

Пепелом с чеснице посипају свилене бубе, да их буде доста као и прашака у пепелу. Гдјекоји угљеном од бадњака мажу губаве смокве.

До малог Божића говори се, кад се двојица срету на путу или кад који ком дође у кућу: „Ристос се роди“ (мјесто добро јутро, помоз’ Бог и добар вече), и одговара се: „Ва истину роди“; тако и кад се пије мјесто спасуј се и на здравље.

Дела Вука Караџића, Етнографски списи – О Црној Гори, Београд 1985.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *