Vrh smrtnosti – Japan menja svoje pogrebne običaje

Vrh smrtnosti – Japan menja svoje pogrebne običaje

U poslednjem broju azijskog izdanja časopisa The Economist, objavljen je tekst o velikim, moglo bi se reći tektonskim kulturnim poremećajima u japanskim pogrebnim običajima. Kako se menja slika društva, tako se menja i kultura ispraćaja pokojnika na onaj svet.

Fotografija iz filma Okuribito („Departures“, Odlasci)

U svojoj kacelariji iza tokijskog Aojama groblja, Jukihiro Masuda kaže da su u poslednje vreme potencijalni klijenti mnogo više spremni da govore o kraju života, što ih podstiče da probaju njegove nove kovčege. Pokazuje jedan lep model, obložen belim satenom i spolja ukrašen predivnom crvenom kimono-tkaninom. Unutra je pomalo tesno za gojaznije Zapadnjake, primećuje novinar časopisa The Economist.

Razgovor o smrti je još uvek tabu za neke Japance, a u nekim delovima zemlje, burakumin, često odbačena grupa koja potiče od srednjovekovnih japanskih otpadnika, još uvek čini većinu u pogrebnoj delatnosti. Ali za mnoge druge, tabu je srušen.

Film iz 2008. godine, „Okuribito“ (Odlasci), dirljivo prikazuje lepotu i dostojanstvo nokana – ritualne ceremonije čišćenja (poreklom iz budizma) nedavno preminulog koji se nosi kući pre nego što se telo položi u kovčeg za kremiranje. Uspeh filma doveo je do talasa prijava za posao u kome se obavlja nokan.

Nedugo zatim, časopis Asahi Weekly počeo je da promoviše šukacu, planiranje kraja života, u nadi da će zainteresovati čitaoce i privući oglašivače. Onda je razarajući cunami 2011. godine podstakao da se mnogi Japanci zapitaju: ako umrem, ko će se pobrinuti za moju sahranu, srediti moje poslove i sprovesti moje želje?

U osnovi ove kulturne promene jeste neumoljivost demografskih podataka. Iako Japanci žive duže, zdravije živote, ogromna bejbibum generacija rođena nakon II svetskog rata počinje da umire dok, istovremeno, mlađi Japanci imaju sve manje dece. Broj stanovnika Japana je već dostigao svoj vrh od 127 miliona i sada počinje da se spušta ka predviđenom broju od 100 miliona do 2050. godine. Ove, 2016. godine, rodiće se oko milion Japanaca, a oko milion i trista će umreti. Do 2040, moglo bi biti blizu milion i sedamsto smrtnih slučajeva godišnje.

Nazovimo to vrhom smrtnosti. On već menja porodice. Tradicionalno, potomak bi trebalo da se pobrine za poslove svojih umrlih roditelja, uz komšije koje pomažu oko pogrebnih običaja kod kuće. Ali sve više Japanaca, naročito u napuštenim ruralnim oblastima i primorskim gradovima, umire samo, uz malo osoba koje bi mogle da pomognu oko njihovog prelaza u drugi svet.

Pogrebna industrija i druga preduzeća koja do sada nisu bila povezana sa oblašću vezanom za kraj života, osetila su priliku: redak sektor rasta. Ogroman pogrebni sajam u Tokiju, prošlog decembra, sa takmičenjima u nokanu u kojima su dobrovoljci glumili leševe, dao je uvid u domet industrije od dva biliona jena (20 milijardi američkih dolara).

Postoje niše: kompanije koje prodaju kancelarijski materijal prodaju knjige o „završnim beleškama“ – uputstvima o praktičnim pitanjima nakon nečije smrti, ali takođe i o najdubljim osećanjima koje Japanci obično drže u sebi i koje usitnjene porodice teško izražavaju u svakodnevnom životu. Kompanije vezane za kraj života takođe nude alternative za skupe spomenike, kao što je raspršivanje pepela najmilijih po Tokijskom zalivu (samo što to ne treba pričati onima kojima se brod nudi kako bi uživali u medenom mesecu).

Tehnološke kompanije takođe uskaču u ovaj sektor. Pre dve godine, Yahoo Japan, internet gigant, pokrenuo je Yahoo Ending (kraj), uslugu koja mesečno košta 180 jena sve do smrti kada šalje mejl obaveštavajući prijatelje i porodicu da ste stigli na drugu stranu, elegantno zatvara sve internet naloge i postavlja spomen-stranicu na internet. Takođe, nudi da organizuje sprovod, sa sve budističkim sveštenikom.

Amazon nudi uslugu unajmljivanja monaha: jednim klikom možete da naručite svešteno lice koje će pevati sutre (ljuteći tradicionalne hramove kojima pogrebne usluge i briga o pepelu donose dobru zaradu). Aeon, konglomerat maloprodaje i finansijskih usluga, od organizovanja pogreba za svoje sadašnje i bivše radnike, razvio je uslugu za javnost i otvorio prvi autlet u tržnom centru blizu svog tokijskog sedišta. Fumitaka Hirohara, predsednik Aeon Life-a, pogrebne kompanije Aeona, tvrdi da su oni prvi ponudili besplatne probe kovčega, još 2011. godine.

Ipak, većina preduzeća koja su prešla na šukacu nisu našla bonancu kakvoj su se nadali. Malo se starijih ljudi prijavilo za usluge Yahoo Ending iz jednostavnog razloga zato što oni nisu veliki korisnici internet usluga. Mlađe Japance je odbilo doživotno mesečno plaćanje. Yahoo Japan je ugasio ovu uslugu u aprilu.

Zatim se ispostavilo da pogrebne usluge nisu toliko drugačije od drugih preduzeća u Japanu: spajaju kraj sa krajem. Iako broj sahrana raste, prosečna cena, nekada preko dva miliona jena, pada – deflacija i konkurencija oštre su kao i u drugim sektorima. U godinama ekspanzije, sve do početka 90-ih, pogrebna preduzeća su naplaćivala koliko su htela i malo ko se žalio. Kompanije su često plaćale raskošne pogrebne obrede za svoje rukovodioce i slale su zaposlene kao ožalošćena lica na sprovode važnih klijenata, čak iako ih nisu znali. Sada su preduzeća tanka sa novcem, lojalnost poslodavac-zaposleni opada.

Pored toga, sve više Japanaca samo želi jednostavan obred za najbližu porodicu i prijatelje. Gospodin Masuda kaže da tradicionalne pogrebne kompanije pokušavaju da zarade pomoću skupih dodataka, kao što su luksuzni automobili ili DVD snimak sprovoda. Ali mušterije sve manje žele tako nešto. „Preduzeća ne slušaju šta mušterije žele. Ona samo nude iste stare pakete usluga.“

Umesto toga, kaže gospodin Masuda, firme treba da zadrže niske cene (pogrebni paket sada može da košta manje od 500.000 jena) i da diferenciraju svoje proizvode. Njegova kompanija, WillLife, nudi ekološki ispraćaj. Sanduci su napravljeni od čvrstog kartona koji dobija od industrije ambalaže (koja postoji u okviru njegovog matičnog društva). Iako im je potrebna podjednaka količina parafina za kremaciju kao i za uobičajene drvene sanduke – oko 70 litara, kompanija sadi drveće u Mongliji kako bi napravila balans u emisiji ugljenika.

Ipak, gospodin Masuda se žali da sanduk od šperploče iz Kine može da košta i za trećinu manje od njegovih kartonskih. „Kineska cena“, okvir života u Japanu kao i drugde, primenljiva je i u smrti.


Preporučujemo i tekstove:

Logotip In Memoriam pogrebne usluge

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *