Stefa (Vrnjačka Banja): Vratila se sreća

Stefa (Vrnjačka Banja): Vratila se sreća

Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“


Fotografija: Seoska zadruga


Stajala sam na kapiji koja se klatila na vetru, a ja nisam smela ni da je dodirnem, bojeći se da se ne sruši.
Iza trošne kuće virila je stara nakrivljena šupa čiji je krov bio sklepan od grubih dasaka.

Ne bih ja ni zastajkivala na kapiji dugo, ali nisam mogla više da trpim žeđ. U mojoj flašici već dugo nije bilo ni kapi vode. Pokušavajući da bar koju kap stavim na usne, opazih jedno domaćinstvo i sva srećna požurih da što pre stignem do njega. Ako tu ne bude vode – mislila sam, bar će mi reći gde ću moći utoliti žeđ.

Pod dotrajalu nastrešnicu domaćin, čije ime još nisam znala, odlagao je motiku skovanu za vredne seljačke ruke. Ugledavši me uputi se prema kapiji koju je on nazivao vratnicom.

– Dobar dan, rekoh, a čovek pruži krupnu ruku te se rukovasmo. Reče mi: „Ja sam Momir“, a ja onako, još zadihana, rekoh svoje ime. Nama u susret trčala su dva dečačića. Momir ih stavi na čvrste mišice i upita ih gde im je majka.

– Tu je sad bila, istovremeno rekoše ocu.

– A Vi, gde ste se Vi zaputili u ovo naše blatnjavo selo, a kol’ko znam skoro sam očistio porez, pa se ne nadam poreznicima.

– Ja malo turistički, dok još nije pao sneg da sa nadišem ovog čistog vazduha.

– E, toga mi imamo izobilja, reče razvlačeći usne koje su do tad krile žute krnjatke.

– Jesi li se umorio, Momo?
Dopiralo je Ružino pitanje dok je brisala mokre ruke i krupnim koracima išla u susret Momiru.

– Danima se hrveš sa tom širokom motičurinom, a mogao bi mnogo lakše zarađivati bolje pare, nego ti nikako da shvatiš da imaš još dece. Ti misliš da meni nije žao našeg deteta. Ma, srce hoće da mi pukne, nego bježim od tih misli, pogledam na ovo dvoje i okrenem glavu na drugu stranu, zaplačem i olakšam duši. Ali nema koristi, moj Momo, nema.

Tema o kojoj su razgovarali činila me nespokojnom, nisam znala šta da kažem, šta da pitam, a već sam toliko žedna da su mi usta suva i ne bih se mogla ni uključiti u razgovor.

– Ja bih Vas zamolila za malo vode, već dugo trpim žeđ, rekoh pokazujući prstom u pravcu starog bojlera koji je visio o grani a iz njega virila žuta krpica niz koju je kapala voda i tako služio ukućane dok bi bili u dvorištu.

– Ružo, ponesi de čašu vode pa posluži gospođu!

Pozva me Ruža u kuću, a ja jedva dočekala da se spustim. Noge su me jedva držale. Dok je Ruža nešto poslovala po kuhinji, razgledala sam oko sebe i divila se kako je sve na svome mestu, čisto i uredno.

– E, pa ne može samo čaša vode gostu, izvolite, poslužite se, reče pružajući tacnu sa slatkim, a ja samo da se domognem vode. U jednom uglu, iz poluotvorene velike kutije, virila je harmonika po kojoj se moglo videti da odavno nije bila ni na čijim plećima.

– Eno, moja gospođo, harmonika leži, trune, a moj Momo kopa na nadnicu, a svirača nema boljeg nadaleko.
Tek tada ja sklopih kockice, ipak radoznala da saznam malo više o toj familiji. Pruži mi Ruža još čašu vode a ja je popih u kap, bez predaha. Osvežih se. Zahvalih se i pogledah prema putu kojim sam došla.

– Nema nigde ići u ovo doba, svakako je poseta turistički, pa ćemo naći mesta za spavanje. Momo je sedeo na niskom tronošcu držeći dečake na krilu i mazio ih po čupavim glavicama.
– Još malo pa ja odoh u postelju, a ti, Ružo, budi dobra domaćica kao i uvek, smejući se ljubio je Momo svoje dečake.

– Nemam kome da se izjadam, a nema ni koristi Momiru govoriti, vrteći glavom započe svoju priču za koju, kako kaže, nema rešenja. – Možda će mi biti lakše, poče Ruža sabirati misli, a oči joj se zasvetliše.

– Od kad ja njemu govorim, molim ga da počne da svira, da se mane motike i nadničarenja, ali džaba, neće ni da čuje, samo kaže ne spominji mi harmoniku.

– Zašto voli kapati nego svirati ako već poznaje muziku? – upitah Ružu mada sam naslućivala odgovor.

– Imali smo mi još jedno dete. Devojčica lepa kao san. Momir je voleo više nego išta na svetu, i evo četiri godine tugujemo. Majka sam, nije mi lako, tugujem i za ćerkom i za Momirom. Slomiće se, pa šta ćemo onda? Zamolila bih Vas, gospođo, da ujutro uz kafu malo s njim popričate. Zamolite ga, otvorite mu oči. On ne vidi ništa od kako mu Milica ne trči u naručje.

Te noći nisam oka sklopila, promenila mesto, premorila se, a ono najgore mi je šta me je čekalo kad svi ustanu.

Slušao je Momir birane i meke rečenice koje je trebalo da promene tok njegovog života. Povremeno bi podigao pogled, a ja sam često pokazivala rukom u pravcu harmonike, nastojeći da čujem šta on misli o mogućnosti da je ponovo nabaci na ramena.

Klimnu glavom, ugrize se za donju usnu i na dva koraka nađe se u uglu, što sam ja shvatila da je razgovor urodio plodom, kao pobedu, da me je Momir poslušao. Savi umornu kičmu, pa rukom pritisnu bolno mesto.

– Draga moja gospođo, sve što Vi kažete ja znam da je tako, ali nemam snage za to.

– Nemaš snage da radiš lakši pos’o, a imaš za motiku. Izašla sam u dvorište, oko mene su optrčavali mališani a Momir sa harmonikom o ramenu isprati me do ulice.

Dade mi Ruža znak da sačekam noseći nešto u rukama.
– Kod nas je običaj da putniku zavijemo ručak. Nije mnogo, uzmite, molim Vas! Još sam mislila da Vas upitam za Vašu adresu, mogle bi se i dopisivati, zašto da ne?

Ni danas mi nije jasno zašto sam tog trenutka bila jako uzbuđena dok sam pisala adresu i pružala je Ruži.
– Ja znam samo vaša imena, bilo bi lepo da i ja imam vašu.

Razmenile smo papiriće, ja ubrzah korak, a Ruža je još dugo mahala sve dok ja nisam zamakla za krivinu.

Još osećam to zadovoljstvo kad pročitah Ružino pismo: Momir srećan, dobio kćerku, teški poslovi su daleko iza njega, sinovi porasli. Jednom rečju, sreća se vratila u naš dom.

Vreme brzo prolazi. a ja opet nameravam malo u seoski turizam.
Dok me tiha radost miluje, po skoro izbrisanoj mapi južne Srbije, biram mesto za novo putovanje.

Stefa Vanovac, rođena 1938.
Vrnjačka Banja


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *