Veroljub (Obrenovac): Ljubav prema orlovima

Veroljub (Obrenovac): Ljubav prema orlovima

Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Muška putopisna priča“

Fotografija: M. Damjanović

Obzirom da nemam talenta ni prakse za književno izražavanje, pitam se da li ću za smisao naći pravu reč, a za reč pravi smisao.

Dogodilo se to… dok sam bio mlad i lep a sada sam samo…

Na put sam krenuo onog dana kada prestaje leto i počinje jesen, tačno u 9 h kada voz iz Šapca kreće u Mali Zvornik. Iz Malog Zvornika pešice do autobuske stanice u Velikom Zvorniku odakle autobusom, bosanskom stranom, putujem do Bačevaca na Drini.

Dan je topao i pun vlage. Prethodnog dana je padala nezapamćena kiša. Od Šapca do Loznice bio sam u kupeu pa me je jednolično kloparanje praznih vagona po mačvanskoj ravnici i uspavalo. Na pisak sirene voza u Loznici, pri ulasku u stanicu, trgao sam se iz sna i stao kraj prozora. Divio sam se Gučevu i njegovom ruhu isprepletanim zelenim vitražom okrpljenim ponekom žutom liskom. U njegovom podnožju, prema Drini, nalazi se jedna od najlepših banja u Srbiji, Banja Koviljača. Gučevo i Koviljača prkose svojom raskošnom lepotom Majevici i Kiseljaku u Bosni.

Prolazeći kroz Borinu i Brasinu, setih se krvave bitke iznad njih na Mačkovom kamenu 1914. godine gde je izginuo veliki broj nedužnih vojnika iz jedne i druge vojske.

Stižemo do Velikog Zvornika. Iz voza izlaze putnici i prelaze preko visokog železničkog mosta. Bio sam iznenađen visokim vodostajem Drine, njenim talasima i bukovima.

Dolazim na autobusku stanicu, na peron za Bajinu Baštu. Ulazim na zadnja vrata i sedam na sedište do prozora. Bilo je divno uživati u pogledima na tanke niti vode koje klize niz visoke neravne kamene strane pored puta, i na suncu se prelivaju u spektar duginih boja.

Prolazimo kroz malo naselje Divič. Divič je naselje koje se formiralo na današnjoj lokaciji u drugoj polovini 19. veka. Do izgradnje Hidroelektrane “Zvornik” 1955. godine Drina ga je zaobilazila u velikom luku, a na mestu na kome se sada nalazi brana elektrane, bila je Divička vodenica. Naselje liči na primorska mesta sa uskim ulicama i zbijenim kućama.

Na ogromnoj kamenoj litici koja se nadnela nad Zvorničko jezero sagrađen je velelepni motel sa terasama.
Na 12. kilometru od Zvornika je Drinjača, mesto gde se put račva u dva pravca. Jedan krak ide preko Milića i Vlasenice i Romanije za Sarajevo a drugi ide pored Drine za Bratunac, Ljuboviju, Bajinu Baštu do Užica. Na toj raskrsnici se sačekuju autobusi gde putnici presedaju.

Kondukter nas je obavestio da pauza traje 20 minuta. Dolazeći u Drinjaču, video sam u jezeru veliki broj čamaca okućenih različitim zastavama. Koristim priliku da ih vidim sa obale. Prolazeći kroz autobus ka izlazu, primetio sam na trećem sedištu od vrata vrlo zgodnu i lepu mladu damu. U društvu u kome je bio i kondukter, došli smo do obale jezera. Na pitanje okupljenim posmatračima: “Otkud ovoliki broj čamaca?”, neko mi reče da je pre dva dana završena plovidba po Drini i da su druženje prethodne večeri proslavili u motelu u Diviču. Kondukter mi je rekao da je mesto pored dame od Bratunca upražnjeno i da mogu da se premestim.

Stiže autobus iz Sarajeva. Nekoliko putnika ulazi u naš autobus. Na srpskoj strani iznad sela Culine vide se stada ovaca i čobani na padinama.

Stižemo u Bratunac na stanicu gde se čuje obaveštenje konduktera da se po prijemu putnika kreće dalje. Iskoristio sam priliku i preselio se do mlade dame.

Vraćamo se 5 km unazad, prelazimo preko velikog gvozdenog mosta preko Drine u Srbiju. Deset minuta nakon prelaska mosta stižemo u najveće naselje u Azbukovici – Ljuboviju. U Ljuboviji je autobus potpuno napunjen putnicima.

Bilo mi je prijatno sedeti pored mlade dame, uživati u njenoj lepoti i mirisu parfema iz francuske kolekcije. Saznao sam da je dama po profesiji učiteljica rodom iz jednog mačvanskog sela i da ide prvi put u Gornju Trešnjicu na posao. Silazi kod mostića zvanog Pašivena ćuprija i put nastavlja pešice do same škole. Posle pola sata vožnje iz Ljubovije stiže se do Pašivene ćuprije. Mlada dama je prihvatila moj predlog da je otpratim do škole. Iznenadio sam se kad sam video da je dve trećine putnika izašlo iz autobusa i pošlo put Gornje Trešnjice.

Posle petnaestak minuta pešačenja, stigli smo do škole.

Gornja Trešnjica je veliko planinsko selo i u tu osmogodišnju školu idu deca iz okolnih sela. Prostor na kome je škola je kotlina nepravilnog oblika veličine oko 30.000 m2. Na tom prostoru, pored škole je crkva i vodenica-potočara.
Potočara se nalazi na bistroj i bučnoj planinskoj reci Trešnjici.

Iznenadio sam se prisustvom toliko lepo obučenih građana, ali sam saznao da je crkveni praznik Mala gospojina i da je to seoska slava.

Iza crkve je lep drveni most koji spaja druga sela sa školom. Veliki broj mladih i starih se fotografisao na mostu , za uspomenu sa vašara. Na udaljenosti 200-300 metara od vodenice, uzdižu se visoke i strme planinske strane, u čijim se pećinama gnezde i legu orlovi.

Žurim u Bačevce da obezbedim prenoćište. Uz stisak ruku i pozdrav, obećao sam učiteljici da ću je posetiti.

Prve nedelje po prijatnom jesenjem danu dolazim u Trešnjicu da pozdravim učiteljicu i da se približim strani planine koja ima vijugavu kozju stazu od podnožja do vrha.

Otišao sam do vodeničara Marinka i sa njim sam proveo više od dva sata. Bilo mi je zadovodljstvo da ga slušam kako priča o svom životu i šta je doživeo za 15 godina koliko je mlinar. Pričao mi je o životu mlinara, o ribama i vidrama, jazavcima i lisicama i pticama tog kraja. Želeo sam da što pre i što bolje upoznam stanovnike koji žive u tim “neboderima” i njihovim pećinskim apartmanima.

Prvi put sam išao kozjom stazom 80-100 m visine. Pogled sa te visine u ambis mi je ledio krv u venama. Sišao sam polako, bled i uplašen. Drhtao sam, ali se i smeškao jer sam bio zadovoljan onim što sam video. Neki čudan osećaj mi nije dozvolio da se pomerim sa staze. Osećao sam da mrak, kao prah pada na strme stene. Mesečina koja se još nije probila kroz mračnu gustinu ispunila je prostor nekim vampirskim bledilom. Svici, slepi miševi I ostali noćni ”radnici” počinju rad u svojoj smeni.

Vratio sam se do mlinara i sa uživanjem mu ispričao prve utiske. Zatim sam, ushićen utiscima, otišao u Bačevce a učiteljici se nisam javio. Sledećih dana sam nabavio šlem i planinarske cokule.

Nedelja. Idem u Trešnjicu. Sve više sam oduševljen poznanicima. Za učiteljicu sam kupio čokoladu, za mlinara vino, a za orlove ovčiju iznutricu.

Učiteljici predajem čokoladu uz obećanje da ću kasnije doći do nje.

Mlinara nalazim pored vodenice. Obuo sam cokule, stavio šlem na glavu, ranac na leđa i krenuo kozjom stazom. Od prethodnog staništa do sledećeg je 10-15 metara visinske razlike, ali je staza teška i dugo se hoda. Da bi se od podnožja do njega stiglo, za mene početnika, treba više od jednog sata hoda. Sa posebnim zadovoljstvom sam izneo teret do staništa. Sve vreme penjanja, nekoliko orlova kružilo je iznad mene. Za penjanje i silaženje utrošio sam 100 minuta. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam čuo od mlinara da su orlovi odmah odneli hranu. Rekao mi je da, ako sam toliki zaljubljenik u orlove, treba da odem u selo Grčić gde živi Mitar Srećković koji dovlači hranu i hrani orlove.

Toga dana nisam se javljao učiteljici posle hranjenja orlova. Otišao sam za Bačevce kako bih obezbedio vodiča za Grčić.

Iako umoran od pentranja i puta slabo sam spavao. Sa nestrpljenjem sam čekao sutrašnji dan. Posle završenog radnog vremena, sa Milenkom sam krenuo u Grčić. Mitra smo našli na ulazu u njegovo dvorište gde na kolicima nosi hranu za orlove.Pravili smo mu društvo do hranilišta. Mojoj sreći nigde kraja kada sam na udaljenosti od 30-40 m video 12 odraslih orlova kako halapljivo jedu hranu. Po povratku, uz meze i čašicu razgovora, dosta sam saznao o orlovima. Pričao mi je da su neustrašivi kad brane svoje ptiće i kad su gladni. Halapljivi su i brzo rastu. Čak se desi da ako u gnezdu nema hrane jedan ptić ubije drugog i pojede ga.

Nakon nekoliko dana ponovo dolazim kod mlinara kod koga su ostale moje cokule. Ponovo ih obuvam i odlazim na stazu. Sada je bilo mnogo lakše, brže i slobodnije sam se kretao.

U prvim večernjim časovima, nenajavljen odlazim kod učiteljice. Obradovala se mom dolasku. Zamolila me je da joj napravim tabelarni pregled uspeha i vladanja učenika njenog odeljenja, pošto je čula da sam neki šef u opštini. Dok sam pio čaj i pravio tabelu, došao je učitelj iz neke druge škole. Primetio sam da je učiteljici bilo neprijatno pa sam zaključio da nije bila slobodna.

Nisam se dugo zadržao, već sam napravio tabelarni pregled i otišao u Bačevce da sređujem utiske. Moja ljubav prema orlovima ali i prema učiteljici je sve jača. Još ništa joj nisam rekao.

Polovinom decembra učiteljica dolazi u opštinu da me pita hoću li da joj budem žirant za kredit. Tom prilikom me je pozvala da dočekamo Novu godinu zajedno. Prihvatio sam i jedno i drugo bez mnogo razmišljanja.

Doček je bio nezaboravan. Društvo divno, umereno u iću i piću, muzika zadovoljava i najveće boeme i bećare. Učiteljica van sebe od zadovoljstva. Uz ples i nežne dodire, osetio sam da mi podrhtava u rukama. Ponoć je. Čestitanja, poljupci. Od tada smo počeli da se češće družimo i da se zabavljamo.

Stigla je zima. Dolazim u Trešnjicu, kada je dan bez padavina, poput golubara posmatram orlove kako kruže. Te godine, snega je nestalo krajem februara. Sve češće koristim stazu i sve više se penjem. Penjući se kozjom stazom u pukotinama sam primetio da pored mahovine ima i cveća kao što su babino uvo, visibaba, jagorčevina i šafran.

Krajem aprila, rođendan učiteljičin. Bez njenog znanja, kupio sam verenički prsten da joj poklonim. Dok sam išao iz Bačevac za Gornju Trešnjicu, maštao sam da ću uspeti da osvojim Olimp, tj. da se popnem do ptića. Posle toga, da ću osvojiti Mont Everest, tj. da će učiteljica primiti prsten i da ću prenoćiti s njom.

Ispunila mi se želja da se popnem do pećina u kojima sam video ptiće – orliće koji su paperje zamenili perjem, spremni za prve letove.

Počeli su da krešte i puštaju strahovite krike. Krv mi se sledila u žilama. Jedva sam uspeo da izbacim hranu iz ranca. Pokušao sam da se udaljim što pre sam mogao. Spuštanje je bilo brzinom puža i trajalo je čitavu večnost. Okrenut licem prema kamenu, pravio sam česte zastoje, čekajući da se orlovi umire.

Uspeo sam da nepovređen i presrećan dodjem do mlinara. Mlinar mi donese stolicu i čašu vode da se povratim i dođem k sebi.

Presrećan, pun oduševljenja, odlazim kod učiteljice. Prostorija u koju sam ušao puna gostiju. Zbunio me broj prisutnih. Svi su bili zbunjeni kad su videli da dolazim bez cveća i poklona. Iznenađenje je kratko trajalo. Crven u licu, zbunjeno sam gledao učiteljicu. Mahinalno sam zavukao ruku u džep i na dlanu držao kutiju. Iznenadila se kad je otvorila kutiju i videla prsten. Pocrvenela, iznenađeno je gledala čas u prsten, čas mene, čas goste. Pružila je ruku, zagrlila me i poljubila. Jedva je progovorila: „dobila sam verenički prsten“. Prisutni su, jedno po jedno, čestitali i njoj i meni.

U večernjim časovima, ostali smo sami. Ispunila mi se žalja. Osvojio sam Mont Everest. Proveo sam prvu noć u krevetu sa učiteljicom.

Sledeći dan smo dočekali u zagrljaju. Svetlost od čijeg sjaja beži noć beše već azurnu boju jutarnjeg neba pretvorila u nebesko plavetnilo i već su cvetići po livadama počeli uzdizati svoje glavice. Ja se rastajem od učiteljice i odlazim na posao. Nisam prešao ni deset metara kad sam čuo: „Ljubavi! Pogledaj levo prema planini! Orlovi te pozdravljaju.“ Video sam nekoliko ptica različitih veličina.

Krajem juna se ženim učiteljicom i odlazimo da radimo u Posavinu. Sada živimo u Obrenovcu, u svojoj kući. Imamo ćerku i sina.

Nekoliko puta sam vodio izletnike u manastir  Soko grad, a odatle i do Gornje Trešnjice. Sada je tamo samo četvororazredna škola. Vodenice nema. Na njenom mestu su ribnjaci pastrmke. Poslednji put sam 2004. godine posetio sa penzionerima Gornju Trešnjicu. Na veliko zadovoljstvo sam sreo mlinara Marinka na mestu radnika ribnjaka.

Orlovi i dalje kruže Azbukovicom.
Da mi zdravstveni bilten dozvoljava, rado bih opet otišao da obiđem svoje ljubimce.

Veroljub Lazarević.
penzioner iz Obrenovca


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijihkoji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu
Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *