Vera (Novi Sad): Svuda idi, a kući se vrati

Vera (Novi Sad): Svuda idi, a kući se vrati

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija: Male Aboriginal, portrait (Getty Images)

Ne pitaj me kuda idem, gde sam bila i šta sam sve videla… Sama ću ti reći o putničkoj sreći. Ne pitaj me za ljubav moga putovanja, sve je ljubav oko nas: šume, životinje, more i celokupna priroda uključujući čoveka i vasionu. Putovanje autobusom ili vozom lepo je zadovoljstvo, a još su bolja i lepša putovanja avionom.

Od svoga teškog rada, popravih roditeljsku staru kuću. Ostatak novca potroših na putovanja. Ne bih ja, škrta sam za sebe. Ali, očeva slika me sa zida gleda i kao da mi govori: „Ludo moja, ludice, nemaš nikoga, svi su te napustili i otišli u nepovrat! Sad ti je odlično vreme, nemaš decu, i to malo što imaš, drugi će uzeti. Ti štedi, štedi kao što sam ja činio i ostao željan života, osim Novog Sada i Beograda nisam video drugoga grada.“ Stalno sam gledala u očevu sliku, koja je za mene bila kao svetinja. Noć u kojoj je nestao sa lica zemlje hrabrila me je i kao da mi je ona govorila: „Idi, idi, obiđi svet, a kući se vrati.“

Dugo sam se lomila, odakle da počnem, kako i sa kime i sa čime? Videla sam: Austriju, Nemačku, Mađarsku i Italiju. Nisam bila u Francuskoj, ma šta ću tamo i vrapci već znaju njihovu kulturu i sistem života. Idem u Ameriku! Savest mi govori: „Šta ćeš tamo, oni su nas dobro sredili 1999. godine, a ti da im bogatiš turizam.“

I, na kraju, odlučila sam da vidim Australiju, tu mladu zemlju punu kengura i koala… Ma, idem sama, šta da mi neko govori gde ću i šta ću. Volim slobodu kao ptica bez granica, što znači nisam išla ni sa jednom našom turističkom agencijom. Za naša mala primanja, ne verujem da se i organizuju ta daleka, luksuzna putovanja. Očeva slika mi je junačila krila, duh mi je izoštrila i želje za daljinama.

Došao je dan moga sna. U Surčinu, sa lokalnim malim avionom do Nemačke, nije bilo nekih problema. Kada se avion podigao u visine, kuće su izgledale kao jagode rasute iz Crvenkapicine korpe. Crveni krovovi moje otadžbine prelivali su se na jutarnjem suncu.

U Minhenu, kada sam sela u prekookeanski avion, nije bilo lako, podigao se visoko u nebo. Kad je nailazio na bezvazdušni prostor, počeo je da propada. Plašila sam se, prvi put sam u avionu, pogledam oko sebe, niko ne mari, neko drema, neko priča, a ja – strahujem. Zato nije prijatno putovati sam. Svatih da nema razloga da se bojim, te potonuh u san.

Kad smo stigli u Singapur, morali smo svi napustiti avion. Sat vremena pauze. Ja, sa nedovoljnim engleskim, zamolim stjuardesu da ostanem u avionu. Nije mi dozvolila, pravila važe i za mene, kao za sve. Vidim, kud odlaze svi, tu ću i ja. Pred avionom nas je čekalo nekoliko vozila. Dovezli su nas do ulaznih vrata aerodroma. Ušla sam i ja, kakve lepote i sjaja, ni u snu se ne može zamisliti. Dobili smo, pre napuštanja aviona, neka obeležja, ako se izgubimo u ogromnom prostoru singapurskog aerodroma, da nas mogu lakše pronaći. Ja sam ipak ostala blizu izlaza u čekaonici jer sam se bojala tog sjaja i lepote da ne bih potrošila i da nemam za trošak tamo gde sam pošla.

Laknulo mi kad sam stigla u Sidnej, ali evropske cene nisu se uklapale u australijske, tako da sam ostala samo nekoliko dana u Sidneju, a htela sam videti i Melburn i Pert.

Australija je vodena biljka na dlanu Zemlje. Gledana iz aviona, izgleda kao čaroban cvet sa suncem u sebi. Ona je peti prst sveta, prst sa kojeg blista bogatstvo dobijeno od majke prirode. Ta brilijantna zemlja vekovima se skrivala od belog čoveka kao od grešnika kome nije mesto u raju. Tu su, bogzna od kada, živeli crni ljudi u svom začaranom krugu, otcepljeni od drugih naroda. Okruženi okeanima, verovali su da je voda kraj sveta. Kad se okeanski talasi podignu u visine i po trideset metara i počnu se razbijati o stene, ili same o sebe, one čine fantastičnu melodiju.

Ovaj narod nije imao crkvu, škole, ni medije. Nije znao za Boga, sina božijeg, nije znao za mnogobrojne svece i religije. Verovali su u svog Vrača. Za njih je Bog bila priroda, zato je Vrač bio veoma cenjen. Oni su bili veoma nadareni i bistroumni, mogli su da vaspitno deluju protiv nehumanosti, preljuba i drugih necivilizovanih dela. Među njima su se, sami od sebe, stvarali razni umetnici: pesnici, pevači, slikari i muzičari. Ručni radovi su bili većinom od drveta i kamena. Kao pečat na dokumentima, ostavljali su duboreze u kamenu koji svedoče o njihovoj kulturi. Urezivali su likove kengura, ptica, zmija… Iz njihovog instrumenta bambua tekla je melodija vode, kiše, bola i patnje.

Evo jedne pesme koju sam ja na mojoj turneji napisala.

NE VREDI

U sunčanom
multinacionalnom
i kulturnom gradu
crni čovek bolno peva;
Moramo li
umreti žedni
dok duboka reka
kao krik
našim venama teče?!
Sudbina nas crna
pretvara u makova zrna.
Prolaze ljudi, prolaze dani…
Neko u hodu reče:
Njima pomoći ne vredi,
uvek su pijani.

Po prirodi sam osetljivog zapažanja. U mene se upija sjaj lepote i onaj skriveni bol prirode i čoveka pa se otuda javlja smisao za stvaranje stihova. Dok sam pisala pesmu, na pamet mi je palo naše Kosovo: mora da se crnci osećaju u svojoj zemlji kao nacionalna manjina. I nije samo to, lepa je ova zemlja stranaca ukrštene krvi – blistava i lepa.

Sidnej je savremen i moderan grad sa najlepšom lukom sveta. Izgleda kao bajka sa čarobnom školjkom. U sidnejskom Hajd parku nalazi se spomenik britanskom kapetanu Džejmsu Kuku. Pomislih: „Bože, kako li se osećaju Aboridžini kada moraju da prolaze pored spomenika čoveka koji im je zemlju oteo i hteo da ih totalno uništi?“

Turizam u Australiji, odavno je procvetao. Oni rođeni u njoj, nisu robovi lepih i dobrih stvari kao Evropljani, za njih je važan osećaj lepote života. Na ovom putovanju naučila sam šta je život i da je kratak, ma kako dug bio. Kada sam odlazila iz ovog lepog grada, sa vrlo teškom i ružnom prošlošću, more je mirisalo svežinom. Krici galebova u letu se čuli, kao da im zalazak sunca kida meso. Pomislih: „Sutra će sunce obasjati nove talase života.“

Kad sam stigla u svoju siromašnu i tužnu Srbiju, obli me prava radost. Sidnej je lep grad, možda najlepši na svetu, ali sve je tuđe… Ja ne bih dala naš Kalemegdan, zagrljene reke, ni običnu grudu zemlje, za sve lepote sveta. Kad sam stigla u Novi Sad, napisala sam ovu priču sa svoga putovanja za uspomenu na ljude bez svoje otadžbine. To je isto kao siroče bez majke, to je ljubav bez ljubavi i strašan osećaj da nisi nikom potreban – samo dok imaš novac, dani su svetli.

Zar je i to život, videti svet i napuniti stomak, a svoju zemlju zanemariti? Živim kao samonikla biljka, u srce su stale sve lepote sveta, višestruke kulture i… Ne treba obići ceo svet. Dovoljno je videti Australiju. U njoj ima iz celoga sveta ljudi, različitih vera i običaja.

Posle ovog putovanja, zabolela me je duša. Niti me ko ispratio, niti me ko sačekao. Sve lepote, tugu i radost i sve što želim… nemam s kim da podelim. I ponovo se zavučem u svoju samoću. I na kraju mogu reći: Otadžbino, da tebe nema u meni, ne bi bilo sunca u mojim očima.

Vera Aleksandrić, 85 godina
pesnikinja, Novi Sad

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *