Uređivanje životnog prostora osobe sa demencijom/Alchajmerom

Uređivanje životnog prostora osobe sa demencijom/Alchajmerom

Kako urediti prostor u kome će živeti osoba obolela od demencije? Pitanje koje nam, u našim problemima, tako nebitno zvuči. Međutim, upravo razmišljanje o ovome može činiti razliku između pukog održavanja u životu i pravog života u okolnostima koje su nam date.

Fotografija iz teksta Ekstravagantna tela: Ekstravagantne godine

U Srbiji, staratelji osoba sa demencijom imaju brojne, životne probleme – kako zaštititi dementnu osobu tokom celog dana kada ne postoji adekvatna pomoć društva, kako kupiti i nabaviti lekove i pelene, kako funkcionisati koliko-toliko normalno, a da istovremeno osoba sa demencijom bude zaštićena i da joj se obezbede što bolji životni uslovi. Brojni su zdravstveni, ekonomski, emotivni, društveni problemi i sa njima je veoma teško nositi se.

Zato će možda donekle neprimereno našim uslovima delovati ovaj tekst o uređenju životnog prostora za osobu koja pati od demencije. Većina porodica u Srbiji ne može ni da obezbedi zaseban prostor u sklopu sopstvenog doma za dementnu osobu, a kamoli da ga uređuje posebno, a domovi za stare osobe u Srbiji često nisu ni adekvatni za boravak starijih, a kamoli za boravak osoba koje boluju od neke vrste demencije.

Ideja vodilja Penzina jeste da o svemu treba pričati i da reči mogu da menjaju stvarnost. Ovaj tekst služi i tome: da počnemo da razmišljamo i o „sitnicama“ – pa ćemo se lakše izboriti bar na pravo za one krupne, „životne“ stvari. Tekst je, takođe, namenjen i onima (porodici i vlasnicima domova) koji su uspeli da se koliko-toliko organizuju kad je u pitanju briga o osobi sa demencijom i sada tu brigu mogu da podignu na viši nivo.

Treba pre svega napomenuti da sve promene u okruženju, a posebno selidba u novo, predstavljaju veliki stres za osobu koja pati od demencije (bilo koje vrste, pa i one kojoj je uzročnik Alchajmerova bolest). Nije jednostavan zadatak pomaganje dementnoj osobi da se prilagodi novoj sredini.

Kada se uređuje prostorija za boravak osobe/osoba sa demencijom, cilj je stvoriti sigurno okruženje koje vodi računa o individualnosti svog stanara/svojih stanara. Pre svega, prostor treba da bude čist, jednostavnih linija i udoban.

Kako bi se sprečili padovi, treba izbegavati gomilanje stvari, podovi treba da budu neklizajući, a nameštaj treba rasporediti tako da ne ometa prolaz osobe sa štapom, hodalicom ili u kolicima. Lako kretanje kroz prostor osnažuje nezavisnost i samopouzdanje osobe.

Krpare i male tepihe treba izbegavati, a ako se koriste, treba ih pričvrstiti za pod. Boje podnih obloga treba da se slažu, ali nikako ne treba da se utapaju jedne u druge jer će to otežati osobi sa demencijom razlikovanje npr. tepiha od poda.

Prostor u kome boravi osoba sa demencijom treba da bude svetao i veseo, a to se može postići i upotrebom raznobojnih ukrasnih jastuka i pomoću zidne dekoracije. Na zidove treba okačiti omiljene slike i fotografije dementne osobe tako da ona može lako da ih vidi. Slike treba kačiti u visini očiju, kao i police sa dragim sitnicama koje onda lako mogu da se dohvate.

Dobra ideja je i da se ispiše ili odštampa omiljena izreka osobe sa demencijom i okači na zid, a onim osobama koje su odrasle uz vezene domaćice – izreke tipa: „Domaćice, manje zbori da ti ručak ne zagori“, one bi mogle da pruže dodatnu utehu, smirenje i sigurnost doma.

Osobe sa demencijom/Alchajmerom treba ohrabrivati i podizati im moral pričom i podsećanjem na stvari kojih se sećaju. Treba im pomoći i time što će svaka prostorija doma u kome borave imati jasno vidljivu namenu – kuhinja treba da izgleda kao kuhinja. Tako će im se olakšati da se sete zašto su u neku prostoriju ušli.

Treba što više unositi prirodne svetlosti gde god je to moguće.

Dnevni boravak osobe/osoba sa demencijom treba da ima televizor, prostor za relaksaciju i prostor za čitanje.

Posebno pitanje je granica između očuvanja intime i potrebe da se zaštiti osoba sa demencijom i njime se u ovom tekstu nećemo baviti. Treba, međutim, napomenuti da je potrebno predvideti da će osoba sa demencijom imati potrebu da se povuče u njen kutak, ma koliko on mali bio, i da sobna vrata ne treba pošto-poto uklanjati.

Treba voditi računa o sigurnosti osobe o kojoj brinemo, to jeste primarno, ali uvek, pa i kad je u pitanju uređenje životnog prostora, treba da imamo u mislima mogućnost da ćemo, možda, jednog dana mi biti ta osoba. Da li bismo voleli da živimo život u kojoj su nas sveli na predmet koji je osiguran od pada i lomljave?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *