Svetlana (Sombor): Putopis ženskih osećanja – Zemljom Srbijom

Svetlana (Sombor): Putopis ženskih osećanja – Zemljom Srbijom

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija: Zoran Škrbić-Škrba, Pogled sa 180. metra Avalskog tornja

Kako sam napunila pristojne godine, sve okrugle pa na ćoše, sve više ih poredim sa predivnom prirodom zemlje Srbije.

Taman se zaletim kroz ravnicu, opustim, sa sve životnim zviždukom oko ušiju, kad hoćeš! Ispreči se Fruška gora i bubnem o Avalu.

Ajme, lele, kuku, ko ima snage da se podigne ponovo i ponovo zaleće, kada od ravnice više nema ništa. Ostala u uspomenama. Prekrila prašinom i smisao za humor, i jezičavost, i volju za lepim igrama.

Savila se grbača od udara o Avalu, a kuk štekće, zeva, škljoca, ugiba se gore-dole k’o Šumadija.

Stisnem zube, sejem ih u saksije, ne bi li iznikli mlečni. Trepćem i pokušavam da se prikrijem negde u nekom tamnom šipražju ili zaboravljenoj šumi, ali hoćeš! Isteraju me puškama ponovo na čistinu. Nigde lovostaja. Bar da sam fazan, imala bih odstupnicu, ovako klepećem rukama, galopiram sve na jednu nogu i pokušavam da zametnem tragove.

Trk ovamo, trk onamo, ali kliznem, okliznem se i bućnem u Moravu. Velika, mutna, namazana svim mastima i kaljugom. I ribe onde štrajkuju. Pretvorim se u žabu, krekećem, ali ni rodama više nisam interesantna. Postale gadljive. Ili sam preveliki zalogaj.

Ma da, postala sam i duga i široka, k’o Srbija, sa sve narodnim duhom i mudrošću u duši, kamenjem u crevima i bubrezima, a i perutam se i osipam k’o peščani sat. Sad, to gledano iz daljine, baca vas u duboku analizu teorije relativiteta, sumnjate u očinji vid, gensko nasleđe, školstvo i sve poslovne šanse, međunarodnu saradnju i sunčev sistem. Ne može čovek da veruje sam sebi kad me vidi, gubi sigurnost i tlo pod nogama i zaklanja se rukama da mu nebo ne padne na glavu, strahuje da ne padne u očaj, i ozbiljno se zabrine za svoje zdravlje.

Ja sam pelcovana. Na mene takve sitnice ne utiču. Još sam u Moravi, a u vodi se gube obrisi, ne dobija se objektivna slika prirode.

Putujem. Putujem putevima zemlje Srbije i zemlje emocija. A svi ti putevi ženske osetljivosti i fine zakrivljenosti Mlečnog puta, ko i Koridor 10, etapno se pune, završavaju i ostaju novim naraštajima. Moja generacija poslednje korake pravi, uporno šara mapu Srbije i nada se da će sledeći put birati.

Svetlana Petrović, Sombor


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *