Soraja (Beograd): Zalazak sunca u pustinji

Soraja (Beograd): Zalazak sunca u pustinji

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija: Faris Al Ofari, Another time of the sun…


Odavno je prošla 1978. i mesec maj, a slika zalaska sunca i pustinja u Iraku,
Događaj, sećanjem i bojama, svetli i u mraku.

Tog davnog proleća, kolima sam krenula iz Iraka preko pustinje Al Anbar, ka Siriji i Damasku. Ne prođoh ni 300 od 750 km pustinje, kada me crno predosećanje stiže i neizgovorena opaska: „Šta bi bilo kada bi mi sada, usred pustinje, otkazalo moje putničko vozilo?“ U to, zasvetli crvena lampica, imperativ da se stane, to i učinih, sklonih se sa autoputa u stranu.

I tako, sama, kraj autoputa, usred pustinje, u kolima sa puknutim hladnjakom, staklenim rezervoarom za vodu, podigla sam haubu i čekam – kakve će sada nevolje da budu.

Opasan maler, a ja – ni u panici, ni u čudu.

Titra užaren vazduh iznad crnog autoputa, naokolo pesak, sitno kamenje. Nigde, ama baš nigde, nikakvo rastinje. Sunce visoko, upeklo jako, nebo beskrajno, plavo, bez ijednog oblačka, a da je dunuo pustinjski vetar, bilo bi naopako.

Iračka oblast Al Anbar, pustinja, ogromno prostranstvo, nebo i pesak, a kroz njega, kao beskrajna crna zmija, pružio se autoput – jedina veza sa životom.

Samoća i beskraj odišu užasom i lepotom.

Iza mene, uskomeša se vazduh na kraju vidika, pojavi se mala crna tačka i, sve bliže, pretvori se u belu tačku, jurila je autoputem nesmetana, ogromnom brzinom. Dolazeći ka meni, ugledah novi, beli bjuik, bio je pun Arabljana. Uz škripu kočnica, vozilo se zaustavi. U njemu su bila tri muškarca i dve žene. U pustinji, čovek se ne ostavlja sam, pa Arabljanin, u dugoj, beloj, haljini, svečanoj galabiji, tradicionalno ljubazan, iskoči iz kola da vidi kome je to potreban.
Na mojim kolima – renou 8 – libijska tablica.

Dolazeći ka meni i videvši da je u kolima žena sama, on prosto zanemi. Skoro izmeni boju lica, pa zatim vrlo ljubazno reče:

– Ohti, sestro, da li ti je potrebna pomoć? Hoćeš li sa nama? Nemoj da ostaneš u pustinji sama, ubrzo pada noć.

Gledajući Arabljanina u beloj galabiji sa crnim agalom – svilenim crnim gajtanom na glavi – stasa visoka i prijateljski topla crna dva oka, rekoh: – Najlepše hvala, ništa mi ne treba, osim malo odmora ispod ovog vrućeg neba.

– Ala Maa’ki – neka je Bog sa tobom, lako se pokloni i ode.

Ja ostadoh u pustinji sama sa sobom i, zaista, sa Bogom.

Diže se velika prašina i ode nov, beli bjuik, registracija Kuvajta. Bili su u poseti ili idu da posete nekog rođaka ili brata. Pomislih kako je lako njima da imaju nov bjuik, da se odluče na veliku porodicu, na toliko dalek put, vrućinu i pustinju, a nama je bjuik nedostižan i sve ostalo bauk.

Prođe neko vreme, nametnuto pitanje kako da rešim problem, postade polako breme. Hladnjak ne bih umela da postavim, a što je najgore i nemam ga. I ko nosi hladnjak kao rezervni deo taj je totalna kukavica ili ludak. Taj bi u rezervu poneo i auto ceo. Preda mnom je autoput i pustinje dobar deo. Počeh da pustinju pomno razgledam. Z n a m, iako se ne vide, u njoj mnogo toga gamiže ili ide. Postoje zmije i škorpioni, pa pustinjski vukovi. Ma šta, dovraga, jedu oni? Na to ne smem ni da mislim. Nisu valjda mene baš čekali, odavno bi pocrkali.

Ja ipak zatvorih prozor. Užasno je vruće u kolima. Otvorih prozor ponovo. Ovde osim peska, kamena i neba nema ničeg što živom stvoru treba. Ja znam šta su pustinjski vukovi. Oni su od naših dosta manji, ali ništa manje opasni. Zločesti su, love u čoporu i na plenu bi svako da se pričesti. Ne Daj Bože, da se ovde stvore!

A šta bih u radila? Zatvorila bih prozore… i čekala nove putnike ili svetlo zore. Kao na nišanu, posmatrala sam autoput – čas jednu, čas drugu stranu.

Hvala Bogu! Eno, iza mene, iz pravca Bagdada, ide jedna crna mrlja, postaje sve veća. Polako se kotrlja. Stiže i ta crna mrlja. To beše veliki kamion sa ogromnom prikolicom i velikom YU tablicom. Pomislih – evo naših i stanje presta da me plaši.

Iz kabine iskoči viši čovek, očigledno mulat. Pomislih: „E, na ovom putu nema naših, kao za inat.“

On priđe mojim kolima, razgleda ih, zaviri iza haube, nije se žurio, cela kola je obišao. Tek onda je u kola zavirio. Očigledno, ON ne bi brzo otišao. Nisam bila sigurna da je to dobra šansa, ali ne bih u pustinji čekala noć, da mi neko drugi pruži pomoć.

I on je bio ljubazan i pomalo srpski govorio. Bio je šofer u nekoj jugoslovenskoj firmi.

Problem mu je bio jasan i on dade predlog krasan. Zavezaće sajlu za prednji branik renoa i odvučiće me do grada na granici. Da se ništa ne plašim i ne budem u panici. Odvešće me do majstora vičnog mehanici. Staviće nov hladnjak, za reno – toga uvek ima. To ne može manjak. Ta usluga čak mnogo i skupa nije, pa ću odatle lako i sigurno stići do Damaska i Sirije. Čovek nije mnogo govorio, rekao je šta je hteo, vezao je sajlu, povukao moja kola, I PUT NAM SE OTVORIO.

I vozili smo tako, polako, brzinom 50-60 km na sat. On napred, ja za njim pređosmo kilometara devedeset. Stigli smo do prve pumpe i tu stali. Tek tada smo primetili da se branik renoa na sredini sav iskrivio, samo što nije otpao. Da je za tu težinu kola slab i mali. On skide sajlu i ponovo je veza sada za levu polugu i ode da kupi benzin za njegov kamion.

Iz pravca prema kome sam ja išla, dolazio je veliki kamion – ustvari tegljač. Na njemu je isto YU tablica, a iz njega izađoše šofer i suvozač – naša lica. Mahnuh im rukom i oni priđoše, rekoh im za problem i gde idem, a oni se grohotom nasmejaše.

– Ma kakav grad na granici, kakva opravka i mehaničar? Pa to je selandra, mi dolazimo odande. Tu  n i č e g  nema. Bolje sa nama se vrati u Bagdad. Ko zna šta ti se  t a m o  s p r e m a.

– Ali, čovek mi je obećao da sigurno zna mehaničara.

-Ma ne budi luda, taj te čovek vara, odgovoriše mi dva drugara.

I dok smo mi razgovarali, čovek koji je kola vukao bez reči, stao je kraj nas i slušao. Rekoh vozaču tegljača – Evo broj telefona, i javite mom mužu, kada stignete u Bagdad, šta mi se sa kolima desilo dosad.

Moj pomagač u nevolji, odjednom je uleteo u svoju kabinu, ni desna vrata nije zatvorio. Naglo me je povukao. a moj broj telefona u pesak je pao.

I TADA NASTADE DRAMA.

Vozač kamiona, svom brzinom, moja kola je povukao, a meni se volan odmah ukočio. Reno je bez kontrole ostao, samo sajlom vučen, izletao čas na sredinu autoputa, čas sletao. Kamion je povećavao brzinu, a desna, otvorena vrata su landarala i lupala o kabinu. Svirala sam sirenom, mahala kroz prozor rukom, vikala da stane, ali vozač kamiona nije imao nameru od svog nauma da se mane.

Gledala sam u brzinomer 10… 20… 30… 40… km na sat. I rekoh u sebi, SAD ili NIKAD VIŠE… Otvorih vrata i bacih se unazad na asfalt.

Moja vrata se odmah treskom zalupiše. Ne znam kako sam odmah, kao oparena, na noge skočila i skočila sa strane. Moj beli reno skakao je kao igračka po putu i lupao prednjim delom o veliku prikolicu.

Veliki kamion i moj reno odoše. Sa renoom ode sve: tašna, pasoš, stvari, ostadoh na autoputu sama, bez ikakvih isprava. Kao novorođenče u letnjoj haljini i sandalama sa visokim potpeticama. Rukom sam otrla prašinu sa zguljene kože na kolenima, laktovima i stomaku. Ali prošla sam bez veće povrede, lomova i rana.

Visoko u zrak podigoh ruke, okretoh se … i videh da nisam sama.

Moji zemljaci stajali su na istom mestu gde su i bili, ukočeno i u čudu gledali – netremice. Mahnuh im brzo rukom, a oni su shvatili i odmah trkom u svoj veliki tegljač ušli. Brzo su tu grdosiju okrenuli i krenuli u poteru za vozačem kamiona i renoom.

– Ostani tu…viknuše mi kroz prozor i odtutnjaše.

To beše trka… I borba između dva teška golijata – tegljača i ogromnog kamiona prikolice. Stajala sam nepomično i molila Boga da naš vozač tegljača pobedi vozača kamiona. Gledala sam niz autoput netremice.

I, ne prođe dugo, a na putu, ukaza se tegljač i beli reno na njemu. Pa uz tako usrdnu molbu Bogu i kada su moji zemljaci u pitanju, šta bi drugo bilo.

Svega se sećam kao da se to  s a d a  desilo.

Rekoše mi: „Ne brini. Uzmi svoje stvari iz renoa i premesti ih u našu kabinu.“

Reno je bio skroz napred polupan, morali su da ga skinu sa tegljača i ostave u vojnoj bazi u blizini. I sve je bilo tako, što je teško za njih, beše lako. Ostavili su reno u vojnoj bazi da ga ne ukradu, a nas, sada troje, nastavili smo put prema Bagdadu.

– Moramo da stanemo i skrenemo sa autoputa jer tu u pustinji imamo naša gradilišta. Treba da istovarimo jednu veliku mašinu. Mi ćemo tebe da ostavimo tu kraj našeg prvog gradilišta. I tu ćeš nas čekati dok ne istovarimo. Ne brini, doći ćemo po tebe. Ne boj se ništa. Tako mene moji zemljaci, tu u pustinji, istovariše i odoše.

Verovala sam im i nisam se ničeg bojala. Okretala sam se oko sebe da vidim to gradilište. Ne videh ništa… Pustinja, pesak… Ugledah samo četiri stuba i ogradu od žice. Eh, Bože mili, gde sve naši ljudi rade, usred pustinje, šta li će tu da grade?

Tamo daleko – ukraj pustinjske staze, puta ugledah ljudsku priliku kako skupljena leži, tamnim ogrtačem zaogrnuta. Upitah se kako je tu stigao, da nije zalutao, nigde kuće. Zar je toliko od prvog naselja pešačio i zašto se baš u pustinju nameračio?

I sunce je već svoj put prešlo preko neba, na počinak se sprema, polako, kako treba. U životu lepši zalazak sunca ne videh do tada. Sunce, ogromno, narandžasto, polako za vidikom pada vukući za sobom crvene, narandžaste i zlatne trake sa plavog neba. Na zalasku, sunce ne bi štedro i bogato dariva krvavim i zlatnim bojama i pesak i nebo, odmarajući na tlu poslednje zlatne zrake, kao nežno raširene ruke ili zlatne trake.

Bože, kakva lepota, svetlost i kakav mir.

Tada je između neba i zemlje tanka svetla traka. Tada je na zemlji sve veliko, i sve do neba i čovek i kamen ili suva travka. I nije čudo što su se tu stvorile čvrste vere, jer između tog, ogromnog prostranog neba, čoveka i peska, može da stoji samo Bog.

Ne, nije hir, što beduin voli svoju pustinju i njen čudesni mir.

Stajala sam suncu okrenuta, zadivljeno utonula u prizor, mirise i boje. Neko me po ramenu taknu, okrenuh se i videh zemljake svoje. Idemo sada, ovde mrak brzo pada.

Sedosmo u kabinu tegljača i krenusmo ka Bagdadu.

Rekoše mi: „Danas si se ponovo rodila. Svojim očima nismo verovali kada si na noge skočila.“ Pričali su i prepričavali događaj, a ja ćutala.

Jako mi je prijao njihov razgovor, da čujem jezik mog naroda, melodičnost narečja. Nebo se smračilo i po njemu prosule zvezde. Autoput su sada osvetljavali jaki farovi.

U susret su nam, ponekad, dolazili brzi automobili, ali nihovi farovi nisu smetali, jer smo mi visoko u kabini bili. Gledala sam, usput, svetla i zvezde koje iz njega izniču. A kad bih oči sklopila, opet bih videla plavo nebo, pesak i ogromno sunce kako u svojoj veličanstvenoj lepoti tone.

Otvorim oči, a umesto zvezda i autoputa, pred nama su svetla Bagdada. Sav se kupao u svetlu, sa svojim mostovima preko reke Tigra, belim zgradama i cvetnim dauarima, trgovima. Toliko svečanosti, sreće i lepote dobrodošlice nisam doživela i osetila kao tada.

Moji zemljaci dovezli su me do kuće. Tu, uz kafu, prepričavali su događaj mome mužu.

A ja tek tada, u sigurnosti kuće, setila se mojih ogrebotina i da sam l a k o  PREŽIVELA NEMOGUĆE.

Neki putevi se samo jednom mogu proći.

Soraja Javasan, Beograd


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *