Sistem daljinskog grejanja u Srbiji – skup i neefikasan

Sistem daljinskog grejanja u Srbiji – skup i neefikasan

Sistem daljinskog grejanja u Srbiji opterećen je dugovima, skup je i neefikasan. Dugovanja često vraćaju opštine, gradovi i država, novcem poreskih obveznika, od kojih mnogi i ne koriste ovakvo grejanje, piše list Danas.

Ilustracija iz animiranog filma Alekse Gajića „Uspon i pad umetnosti“

Niški penzioneri Tihomir Mitrović i njegova supruga LJilja skoro šestinu primanja izdvajaju da bi im zimi bilo toplo. Oni žive u stanu priključenom na daljinsko grejanje, kojim toplota do radijatora dolazi cevovodima iz gradske toplane.

Oko četvrtine stanova u Nišu zagreva se na ovaj način ali su neki od njihovih vlasnika odlučili da se isključe sa sistema, navodeći kao razlog visoke cene. Mitrovići nisu među njima. Od ukupno 32.000 dinara penzije, svakog meseca toplani plaćaju oko 5.000 dinara.

Tihomir kaže da im je teško da pokriju sve troškove sa penzijom. Objašnjava da druga rešenja za grejanje takođe koštaju i nisu im jednostavno izvodljiva, tako da za njih trenutno ne postoji jeftinija opcija.

Gradska toplana Niš je na početku 2016. godine samo za prirodni gas dugovala nešto više od 4,1 milion evra. Od januara do kraja marta taj dug je porastao za još 1,6 miliona evra.

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da daljinsko grejanje koristi tek oko trećine stanovništva Srbije, ali rad toplana, posredno, finansiraju svi građani: subvencionisanjem iz budžeta gradova ili opština, preuzimanjem dugova dobavljača i omogućavanjem toplanama da energente pozajme od države.

Takav sistem daljinskog grejanja je skup i nedovoljno efikasan, na šta najviše utiču vrsta energenata koje toplane upotrebljavaju i način na koji ih sagorevaju.

Toplane su većinom javna komunalna preduzeća, a za proizvodnju toplote koriste jedno od tri fosilna goriva: prirodni gas, mazut ili ugalj. Srbija ima vlastite resurse uglja, ali uvozi 84,5% prirodnog gasa i oko 70% sirove nafte iz koje se pravi mazut.

U protekle tri godine računi su bili blokirani u čak 32 od 57 toplana, a neke imaju značajna dugovanja prema dobavljačima. Gradska toplana Niš je na početku 2016. godine samo za prirodni gas dugovala nešto više od 4,1 milion evra. Od januara do kraja marta, taj dug je porastao za još 1,6 miliona evra. Iz ove toplane nisu pristali da razgovaraju sa novinarima CINS-a, niti su odgovorili na pitanja postavljena mejlom.

Aleksandar Macura, ekspert za energetsku politiku, kaže da su zbog načina na koji toplane proizvode toplotnu energiju svi na gubitku – jer mnogo košta.

„Ne možete da pretvarate gas u toplu vodu i da to prodate, to je ekonomski nemoguća misija“, objašnjava Macura i dodaje da kada se razvija nešto što nije najjeftinija energija „počinju problemi koje ne možete razrešiti ni regulacijom, ni merenjima, ničim.“

Stotine dana blokade

Za daljinsko grejanje i rad javnih toplana u Srbiji su nadležne lokalne samouprave. U Strategiji razvoja energetike Vlade Srbije iz decembra 2015. navodi se da daljinsko grejanje postoji u 57 od 176 gradova i opština u Srbiji.

Prema podacima Zavoda za statistiku iz 2011. godine, od preko 2,4 miliona stanova u Srbiji, nešto više od 535.000 je bilo priključeno na sisteme daljinskog grejanja, uglavnom u najvećim gradovima. Podaci za Kosovo nisu navedeni.

Beogradske elektrane snabdevaju toplotnom energijom više od 300.000 domova, što je skoro polovina stambenog fonda Beograda. Na grejni sistem u Novom Sadu priključeno je oko 94.800, a u Nišu 29.000 stanova.

Finansijski izveštaji pokazuju da su neke od toplana na kraju 2015. godine dobavljačima dugovale više stotina hiljada evra. U protekle tri godine, blokirane račune imale su 32 toplane, od čega 11 i po više od 100 dana.

Jedno od takvih je somborsko Javno komunalno preduzeće „Energana“ iz koga objašnjavaju da im je račun bio blokiran zbog dugovanja za gas i loše naplate od korisnika, a u to vreme su i novac za nabavku energenata preusmerili u izgradnju nove kotlarnice.

Novosadska toplana je, 16. marta ove godine, dugovala „Srbijagasu“ skoro osam miliona evra. Upravo su naplata od korisnika i troškovi za energente problemi zbog kojih se neke toplane oslanjaju na pomoć iz budžeta gradova i opština.

Iz somborske „Energane“ kažu da subvencije opštine „olakšavaju rad toplane, ali su i neophodne“. U 2015. godini dobili su gotovo 538.000 evra subvencija, a na kraju te godine, dobavljačima iz Srbije su bili dužni oko 460.665 evra.

U novopazarskoj Gradskoj toplani kažu da bez subvencija ne bi mogli da posluju – tokom 2015. godine isplaćeno im je nešto više od 122.064 evra. Na dan 31.12.2015. domaćim dobavljačima su dugovali 91.929 evra.

Profesor Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu Nebojša Lukić kaže, da kada su sistemi daljinskog grejanja razvijani, njihove prednosti su bile: eliminacija zagađenja, povećanje efikasnosti u proizvodnji toplote i podizanje životnog komfora. Većom dostupnošću prirodnog gasa, prednosti su anulirane, a do izražaja su došli nedostaci poput transportnih gubitaka, troškova održavanja i troškova zaposlenih.

Lukić dodaje da zbog toga cena grejanja raste i da je teško održiva na slobodnom tržištu, dok čitav sistem grejanja ima upitnu isplativost.

Ko nema kapital – pozajmljuje

Najzastupljeniji energent u toplanama u Srbiji je prirodni gas, koji se uglavnom uvozi. Javno preduzeće „Srbijagas“ ga nabavlja od preduzeća „Yugorosgaz“ u većinskom vlasništvu ruskog „Gazproma“ (50 odsto). Vlasnik četvrtine „Yugorosgaza“ je upravo „Srbijagas“.

Niška toplana je 21. marta 2016. „Yugorosgazu“ bila dužna oko 5,7 miliona evra. Novosadska toplana je, 16. marta ove godine, dugovala „Srbijagasu“ skoro osam miliona evra. Beogradske elektrane nisu CINS-u dostavile podatke o dugovanjima.

Srbijagas nabavlja gas i od „Naftne industrije Srbije“ (NIS) čiji je većinski vlasnik „Gazprom“. U novembru 2015. godine, „Srbijagas“ je NIS-u dugovao više od 194 miliona evra. Vlada Srbije je u decembru te godine odlučila da preuzme dug i pretvori ga u javni – dug svih građana.

Kako je navedeno u predlogu zakona o ovom pretvaranju, rad „Srbijagasa“ se od 2008. do 2013. odvijao u neekonomskim uslovima, što uključuje i „nelikvidnost privrede i daljinskih sistema grejanja“.

Drugi energent koji toplane u značajnoj meri koriste je mazut, čiji je jedan od distributerа NIS. Način na koji država pomaže u ovoj situaciji nešto je drugačiji – preko Direkcije za robne rezerve, koja raspolaže robama za snabdevanje u slučaju vanrednih okolnosti.

Rezerve su, samo za poslednje četiri grejne sezone, toplanama u Srbiji prosledile nešto više od 16.294 tona mazuta. Mazut je toplanama isporučivan uglavnom od decembra do aprila, nekada i po nekoliko cisterni dnevno (u jednu cisternu stane oko 26 tona mazuta).

Smederevska toplana tako je od januara do polovine aprila 2015. uzela 846,4 tone mazuta – a ta praksa je nastavljena i u 2016. godini, kada je preduzeću za samo mesec dana isporučeno oko 300 tona mazuta.

Toplane mazut obično pozajmljuju kada ne mogu da ga plate, a nakon što dođu do novca, kupuju ga na tržištu i vraćaju Rezervama. Osim mogućnosti da mazut pozajmljuju, toplanama je 2013. godine omogućen i reprogram dugova. Tim reprogramom, toplane su podeljene u pet grupa, prema roku u kome moraju da izmire dugove, a koji varira od 12 do 60 meseci. Grupa sa najdužim rokom je najveća – u njoj je 13 toplana.

U dokumentu kojim je reprogram odobren, Ministarstvo energetike navodi da su „rezerve mazuta značajno manje u odnosu na prethodni period“, te da će ubuduće nabavka mazuta od Rezervi biti moguća samo pod uslovima koje odredi Ministarstvo.

Alternativna rešenja

Kako je jedan od osnovnih uzroka ovakvog stanja u toplanama način na koji proizvode toplotu, sagovornici CINS-a saglasni su da trenutni sistem treba menjati.

Aleksandar Macura, stručnjak za energetsku politiku, kaže da „moderna definicija daljinskog grejanja podrazumeva da ne pravite toplotu iz fosilnih goriva“.

Profesor Nebojša Lukić objašnjava da daljinsko grejanje ima ekonomskog smisla kao istovremena proizvodnja električne i toplotne energije, kao otpadna energija iz velikih industrijskih postrojenja ili kao slučaj specifičnih toplana, kakve su spalionice otpada.

„Ukoliko se ne počne sa rešavanjem problema daljinskog grejanja u Srbiji, gubici će vrlo brzo prevazići potrebne investicije“, kaže Lukić. Dodaje da bi rešenje moglo da bude korišćenje obnovljivih izvora energije, poput biomase (biološki i otpad koji nastaje pri preradi drveta, biljke i delovi biljaka, odnosno, goriva dobijena od njih itd.).

U novopazarskoj toplani kažu da bi prelazak na biomasu smanjio troškove toplane – i cenu grejanja – za oko 30 posto, ali da je za to neophodna investicija od oko 12 miliona evra.

Profesor Vladimir Stevanović sa Mašinskog fakulteta u Beogradu kaže da obezbeđenje energije ne može da reši samo jedan energent, ali da bi mešavina različitih energetskih izvora mogla da obezbedi „stanje koje bi težilo održivom“.

U Strategiji razvoja energetike planirano je širenje postojećih sistema daljinskog grejanja, uz smanjenje upotrebe naftnih derivata i uglja, odnosno, povećano korišćenje biomase i prirodnog gasa do 2030. godine.

Iz Ministarstva energetike nisu pristali da razgovaraju sa novinarima CINS-a na ovu temu.

Mogli bi vas zanimati i tekstovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *