SDJD: Sećanje na put bez zaborava

SDJD: Sećanje na put bez zaborava

Treće mesto u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Fotografija: Igor Marinković za Večernje novosti

Krenulo se iz ravne i zelene Vojvodine preko više mesta gde vetar duva a ne puše.
Stiglo se u tamnu stranu civilizacije i slobodne šetnje.
Da, to je bila Via Roma.

Smestili su vas u sobu sa više ili manje stanara koja predstavlja prolazni hotel za ovakve turističke putnike. Svako od nas je imao svoju neku priču i svoj zaključak zašto je baš on poslat na ovo putovanje koje će ostati upamćeno do kraja života, a istina će otići bogu na ispovest.

Jutro bez zvaničnog protokola sviće i vas čeka neizvesnost gde i kuda ćete krenuti specijalnim vozilom za ovakve putnike. Ulazite u vozilo koje će vas odvesti tamo gde sigurno nećete biti vi sa svojim imenom i prezimenom, već po priči ste neki broj i samo taj broj. Vozite se poznatom Jadranskom magistralom, ali je ne vidite, i tako, posle nepunih sat vožnje, stižete u primorsko mesto Jurijevo koje je, kad stignete u njega, simbol straha i neizvesnosti a, verovatno, kada se vratite, simbol slobode i civilizacije.

Još jednom vas obasjava slobodno sunce i vazduh koji udišete, ali ne zadugo. Bilo nas je desetak momaka koji su tada, kada su se iskrcali iz specijalnog vozila, na samoj obali mora, uz pratnju dovedeni do keja i bili privezani za one betonske držače koji su imali i neke alke. Verovatno je to bio početak bez kraja putovanja, čekajući svoj brod koji se zvao CER. Nedaleko, ali i ne tako blizu, prolaze slobodni ljudi koji nemaju ovakvo putovanje, vidite kako se krste, psuju i gunđaju u sebi. Vi to posmatrate i u sebi zamišljate dan kada ćete se, bez nekog straha, prošetati ovom obalom i setiti prošlih doživelih trenutaka na ovoj obali mora…

Pristiže taj famozno-zloglasni brod koji će ostati sredstvo želje da se što pre naše putovanje završi, a on nas ponovo vrati ovde odakle nas i uzima. Pristaje, toliko brzo ulazimo u utrobu broda koja je specijalno opremljena za ovu vrstu putnika, ali sada sa slobodnim rukama slobodno možete zagrliti svoj prtljag koji će vas podsećati na mladost u civilizaciji. Ovde prestaje svaki kontakt sa civilizacijom i slobodom koju ćete sanjati, u koju ćete verovati, želeti je i, ako je moguće, što pre ostvariti.

Da, to je lako reći i poželiti da se za par dana ponovo nađete u civilizaciji, ali je tako nešto neverovatno, nemoguće ostvariti, za sada samo san, sve do kraja onog putovanja u vremenu na koje su vas poslali.

Za otprilike 30 minuta, brod pristaje na pristanište ostrva Rab-2 koje će VAM SLEDEĆI VREMENSKI PERIOD vašeg putovanja biti mesto na kome ćete morati poštovati kućni red. Tu vas dočekuju vodiči koji će vas odvesti do karantina uz strogo poštovanje kolone. Već na samom pristaništu vidite, a bogami i osećate, gde ste i kako će vam ovde biti.

Sada počinje već ono čemu se nismo ni nadali, neverovtno brzi hod da bi što pre stigli u zgradu karantina gde se presvlačite, šišate do glave, kupate i dobijate odelo koje liči na sve, ali ne na odelo za ljude. Ipak, u vas se uvlači nešto što ne možete opisati, ali to je strah jer nepoznanica vas čeka. Sigurno i neshvatljivo posmatrate vaše drugare koji su, do malopre, ipak ličili na ljude iz slobodnog sveta, a sada nema ni reči ni imena kako da se nazove.

Odelo vam liči na odela klovnova iz nekog cirkusa, kaput veliki, bez jednog rukava. Pantalone za troje, u njih mogu stati i više nogu, cipele: jedna veća od druge i pola iscepana, a druga manja i tesna sa mnogo rupa kao da ih je pacov grizao. To je ono što vam je narod dodelio kao odelo za ovo turističko putovanje jer sada počinje pravo ponižavanje. Sada se prvi put u životu srećete sa tim da ste BROJ, a vaše ime i prezime ostaje u dokumentima do završetka ovog putovanja koje se ne zaboravlja do kraja života.

Počinje čitanje zapovesti i kućnog reda koji se mora poštovati da bi ostali bar koliko-toliko dobro, da bi dočekali kraj ovog neverovatnog putovanja koje se ne može opisati već se samo može doživeti. Ali to putovanje se ne preporučuje, ama baš nikome.

Jutro sa dosta protokola i ponižavajućih postupaka vodiča prema svima, krećete da skupljate ono što je ovde na ovom ostrvu najdragocenije, a to je grumen ili šaka zemlje, koja baš ne liči na onu moju zemlju u Srbiji, ona je ovde stvarno crvena i ima boju koja vas opominje da prema njoj morate paziti kako se ponašate i da budete nežni. Nju skupljate i prenosite tamo gde je već neko odredio i posadio cveće kako bi se preko ovog cveća predstavila lepota ovog ostrva, a ne znamo sa koliko je znoja, pa i krvi, natopljena. Možda je zato i crvena i zato opominje.

Bilo je to vreme u trajanju od 21 dan koji pamtite kao dane koji se neće lako zaboraviti. Milovali ste i kamen, male i velike prenosili i vraćali na iste gomile sa dosta žuljeva i i dosta bola, bilo da je to bol fizički ili duševni.

Došao je dan da se prebacite, odnosno da odete u „ŽICU“ gde vas čeka lepo prevaspitavanje i rad u pogonima preduzeća „VELEBIT“ sa puno događaja i istih bez zaborava. Određuju vas da radite u ekspeditu i pakujete stolice za američku armiju u Vijetnamu. U slobodno vreme, ima i dobrovoljni rad koji me je i odveo na mesto gde su bile žene za vreme Informbiroa i čija imena su urezana na velikim stenama. Neverovatno, ali zastašujuće kada se setite tih putnika i kako je njima bilo.

Odatle se vidi i Jadranska magistrala koja vas podseća da morate sve ovo izdržati i vratiti se u civilizaciju.

Da, ovde vlada red, poredak i, ko ga ispoštuje, može da se nada da će sigurno uspešno da završi ovo putovanje bez zaborava. Prolaze dani, ali meseci nikako, njih je toliko mnogo da se čini da će to biti večnost koja se neće doživeti.
Prolaze dani koji liče jedan na drugi i kao da vi zaboravljate ko ste i kako ste, već u duši i svojoj glavi zamišljate dan kada će na razglasu pročitati vaš BROJ koji ste vi i koji treba ponovo da se vrati u karantin gde ga čeka njegovo civilno odelo i putne isprave na vaše ime.

Došao je i taj dan kada se na razglasu čuo vaš broj, ali to vi ne verujete i niste svesni da ćete morati sa vodičem da krenete ka karantinu gde ste i započeli ovo putovanje. Bilo je tu svega i svačega, ali ono što čovek može izdražati to se ne može opisati.

Mnogi turisti i nisu dočekali kraj putovanja, oni su ostali na ovom ostrvu kao simbol snage onih koji su ih poslali ovde gde možete reći da put ima samo jedan smer, da Jugo duva uvek ka kopnu, da delfini izranjaju samo za vreme kiše i da ovde nema nevinih turista. Nikada vam neće otići iz sećanja vreme koje ste proveli sa ljudima gde ste bili u istim položajima, isto tretirani, isto brojevno prozivani. Taj osećaj izgubljenosti i poniženja mora se shvatiti po vodičevom pravilu kao normalna stvar, bez normalnog ophođanja. Tako je to na ovom belom otoku tuge i suza koje su tekle i tekle i čini vam se da neće stati.

Nikako da jutro svane i da pođete ka pristaništu kao simbolu slobode i civilizacije.

Ipak, došlo je i to jutro i kao da je to neki drugi dan, drugo mesto, drugi vodiči. To ne možete da shvatite. Iz svega toga oseća se miris nečega što ste izgubili, ne baš tako davno, ali ne blizu, bio je to miris slobode i civilizacije koja je na dohvat vaših ruku i nogu. Da, sada vas prozivaju po imenu i prezimenu i, uz dobru pratnju, vode na ono mesto gde se prvi, a sada poslednji, put viđate sa turistima kojima još traje i traje putovanje.

Pogledi se ne skidaju sa svim onim ljudima i stvarima sa kojima ste se družili čitavo vreme. U glavi vam je samo jedna misao: ući što pre u brod, ali sada ne u utrobu već na palubu odakle možete poslednji put videti ovo mesto i ono sve šta je na njemu. Lakog srca sklanjate pogled, ali ne možete jer sa druge strane je isto ostrvo GRGUR koje istu funkciju ima i imalo je.

Gledate ljude oko vas i čini se da su vam drugačiji, da ne možete da izgubite onaj stav ponašanja koji se toliko usadio u vama da vas je strah da priđete i popričate ili pitate za nešto što je u daljini. Da, u daljini je sloboda i civilizacija. Nazad stižete na onaj kej koji vam je poznat i ostao nepromenjen, ali ste sada u drugom odnosu i ulozi.
Ne čekate ni minute, što brže odlazite u autobus koji kreće ka Rijeci.

Kroz prozor gledate slobodu koju ste izgubili pre izvesnog vremena i ne verujete da ste u njoj, da ste sa civilizacijom koja je do skoro bila misaona imenica, da je sada to stvarnost. Dolazi novo vreme koje će vam pružiti šansu da živite kao sav normalan svet.

Stigli ste u rodno mesto, gledaju vas sa lažnim sažaljenjem, a vi morate sebi prokrčiti put koji će vas staviti na mesto iznad onog što vam drugi prepisuju.

Završavate studuje uz rad, postajete neko i nešto, i tada vidite one iste ulizice ovog napaćenog naroda, gde ste vi sada potrebni njima i vi ste sad za njih bog i batina, samo da im nešto učinite, pomognete, a znate da vas ne vole – e to smo mi.

Sebi sam dao zadatak koji sam ispunio u potpunosti, a to je da penziju dočekam na olovci. To sam i uradio i sa svojom radnom biografijom stekao više patenata iz oblasti elektrotehnike i mnogo dobrih i lepih priznanja. Lepo živim kao penzioner i da, eto, nije bilo vašeg konkursa, ne bi se ova priča možda nikada dala u javnost, ali bi ostala kao sećanje na putovanje bez zaborava.

Ostali su ožiljci i svaki minut, svaki mesec je ostao u neizbrisanom sećanju na putovanje koje se ne može zaboraviti. Ali od svega toga dobili ste mnogo, samo ako sebi date do znanja da vi idete napred i da želite da postanete neko u svom daljem životu. Naučio sam lekcije koje se ne mogu naučiti nigde, a to da razlikujete dobro od zla, lepo od lošeg, ljubazno od neljubaznog, kao i da poštujte drugog da bi vi bili poštovani.

Ovu priču do sada niko nije imao prilike da čuje od mene, ona je bila predmet ličnog zaborava.

Ovo je bilo putovanje za mlade i predstavlja deo edukacije, a za nas starije deo iskustva.

SDJD


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *