SDJD: Kako je belo, ali je ipak sivo – Zar je to moguće?

SDJD: Kako je belo, ali je ipak sivo – Zar je to moguće?

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Hrvoje Hodak,
„Sunce sije, kamen gori, to je, majko, Otok goli“

Desilo se to u jednoj sredini gde želite da jutro ne dođe, a noć ne ode. Bili su to dani kada se i nemoguće stvari mogu u toj sredini desiti. Ne, vi to ne možete ni da zamislite jer ste u sredini u koju ni vaška ne sme izaći na kolir košulje koju imate na sebi. Budite se po ustaljenim već naviknutim režimima i završavate sve propisane obaveze, stajete u stroj koji znači ustaljeno prebrojavanje i uz naredbu krećete iz ŽICE (tako se zove krug gde posle rada dolazite jer je to vaše naselje) betonskim putem uz strogu pratnju plavih uniformi, a koji su opremljeni kao da mi idemo na front, a ne na rad u kombinat Velebit, udaljen oko tri-četriri kilometara. Ipak, sa jednog putnog uzvišenja, vidi se ostrvo Rab po kome je i naše ostrvo dobilo ime Rab 2 uz velike razlike kako u broju stanovnika tako i u broju prolaznih turista sa manje ili dužeg zadržavanja.

Toga jutra, na polovini puta, neobičan prizor: na ovakvoj hladnoći, goli čovek se tetura i jedva diže noge za još jedan koračaj, oko pojasa vezane gumene rukavice naduvane vazduhom lelujaju na udarima bure, a iza njega, uz poznatu gumenu palicu, kao stoku, tera ga pet službenih lica. Ovaj put je on svojim izletom da napusti ovo naselje zapečatio, a kako će se provesti, to njegova duša zna i sam bog koji će biti svedok. U okolini bliže i dalje čuju se komentari: „Zar je to moguće?!“. Da, i ovakvi potezi se mogu dogoditi, ali ishod je veoma tragičan. Oni su mogli i da završe sa njim na uobičajeni način nestanka u talasima Jadranskog mora, ali je bolji efekat da se pokaže stanovnicima ovog ostrva da će se i oni provesti tako isto, a možda i malo bolje, razume se.

Da, ovo je samo mali deo onoga što ću ispričati kao svoj lični doživljaj, reći da je poznata rečenica, a možete je svrstati gde želite, potekla sa ovog dela naselja, a kako je stigla do civila, to se može samo pretpostaviti jer je u našem narodu toliko omiljena da se za sve i svašta upotrebljava. Da, ona je stigla i do reportera Mladena Delića.

Svaki dan, po rasporedu koji je dugoročno napravljen, idete da češljate travu na stadionu koji je u krugu pogona koji drži kombinat „Velebit“ iz Rijeke. Da, pitate se da li je i ovo možda za vas nemoguć posao, ali je to gorka istina i ona se radi tako što se unazad klečeći povlačite, a svojim prstima češljate svaku travku koja mora da ide u vis. Na ovom radnom zadatku, vi morate naučiti kako izgleda mrtva i živa priroda. Da, tu se ogledaju ličnosti kod kojih je reč „sposobnost“ drugačijeg značenja i put drugačijeg koloseka za normalan život.

Veliki događaj koji se urezao svakom stanovniku ovog naselja je slučaj koji se pamti, a uprava naselja duboko analizira kako se to moglo desiti na mestu gde je sve pod savršenom kontrolom.

Bilo je to jednog lepog dana, u proleće, pre 50 godina, u naselju sa promenljivim brojem stanovnika koji su odlazili, ali i dolazili. Oni koji su imali potrebu za dužim boravkom ovde, u naselju, a imali su mogućnosti da na početku svog boravka od par godina dokažu svoju lojalnost naselju, dobijali su privilegovana radna mesta kao što su: sobne starešine, poslovođe, brigadiri, kontrolori dobijene i isporučene robe, nastavnici u centru za obrazovanje, a bogami, i šef glavnog magacina. Da, šef glavnog magacina je imao slobodu veću od slobodnjaka-stanovnika. U njega su imali svi poverenje i kao takvog niko ga nije ni kontrolisao, a ako je i bilo kontrole, to je bilo na brzinu i površno.

On je poznavao svakog stanovnika, svaku uvalu, svaki puteljak, svaku stazicu i svaki kamen kao i njegovo mesto gde je bio. Odlazio je on i sa ostrva u Bakar da primi materijal i druge stvari. Verovatno se tada u Bakru rodila želja da se napravi nešto što će se pamtiti i pričati kao o nekome koji je uspeo nešto na zloglasnom mestu gde se ne može ništa, ama baš ništa provući, a da se ne sazna i ne čuje.

Ipak, svemu je bio kraj kao i njegovoj zamisli i ostvarenoj želji da na otok kradom dovede svoju suprugu i drži u magacinu hrane, a da za to niko nije mogao ni da u snu pomisliti da se može desiti. Da na otoku, u ovom strogo kontrolisanom naselju, stanovnik bude ŽENA na samo nekoliko koraka od prolaznika? Ne, to nije moguće. To je film koji se ne može snimiti na ovom prostoru niti se tako nešto može dogoditi.

Dogodilo se i niko ne zna koliko je to dugo trajalo, koliko se ona nalazila u naselju. Da su slučajno neki stanovnici otoka primetili, verovatno ni dlaka na glavi ne bi ostala i svaki deo, koji bi pao u ruke nekog od stanovnika, bio bi životni suvenir.

Da, mala greška i sve se otkrilo. Bila je nedelja i svi se zabavljaju ustaljenim poslovima, ali jedan mladić je zamolio Velikog šefa magacina da mu pomogne tako što će mu dati neko parče slanine jer sutra ima težak posao da radi pa, uz malo jaču hranu, biće mu lakše. Dok se Veliki šef kockao u pakle cigareta, a mladić odnosio na skrovito mesto, imao je, znači, zaslugu pa je red i da mu šef učini. Zanesen igrom, izvadio je ključeve magacina i rekao da ide i odseče parče tako da se ne može poznati da je neko uzimao.

Radostan, otrčao je u magacin što je mogao brže i, kako nije bio vičan da otvori ključem bravu, a to šuštanje čula je osoba u magacinu i pomislila da joj dolazi njen dragi. Vrag je odneo šalu. Mladić je ugledao, za njega, najlepšu ženu sveta i, od uzbuđenja koje je doživeo, pao je u nesvest, a vrata su ostala otvorena.

Ležeći onesvešćen nije mogao da izađe ili da viče. Sreća u nesreći, dežurni je prolazio i bilo je nelogično da u nedelju po podne bude magacin otvoren. Zatekao je mladića na podu i zna se onda šta se dešava. Zasvirala je sirena za uzbunu. Tada, po kućnom redu, nema mrdanja gde se god budete našli. Još više se sjatilo plavih uniformi da smo se čudili da ih ima toliko na ostrvu. No, nije ih bilo već se policija sa Raba uključila u neverovatan događaj.

Svi uniformisani ljudi okružili su mesto događaja tako da niko živu tu žensku osobu nije mogao da vidi. Šef je dobio svoju porciju a njegova supruga takođe jer se nelegalno našla u naselju gde se nalaze samo specijalni stanovnici. Ovaj slučaj verovatno zna i naš još uvek aktivan glumac. Sada se ispredaju razne priče koje ili imaju ili nemaju smisla ali je jedno istina ostalo zauvek to da je i to moguće na ovim prostorima.

Eto pitate se: „Da li je to moguće?“ Da, kod nas je sve moguće.

SDJD


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *