Radmila (Niš): Put do Caričinog grada

Radmila (Niš): Put do Caričinog grada

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.

Fotografija: Zoran Nikolić, Caričin grad, Pumpa za vodu

Draga moja Anice,

Stvarno sam mislila da ću te videti ovog leta, ali te nije bilo u mom stalnom mestu boravka, u Mionici. Što se tiče zime, često sam mislila na tebe, ali sam bila nešto bolešljiva, kao sve starice mojih godina. Mislim da sam se dosta jadala kako nisam mogla, tebe opravdavala kako si prezauzeta. Želim da ti pišem o nečemu što će te jako zanimati, i možda ti ugrejati stare kosti u Švedskoj, da ti, i odavde, iz naše Srbije dune povetarac, da pored sinjih galebova, dok se šetaš kraj obale, čuješ izvuke našeg jezika.

Draga, unuk me je poveo u Lebane. Toliko sam ga molila da me je, na kraju, poveo. Nagodili smo se (on mene da vozi, a ja njemu da napravim onu tvoju štrudlu i Leninu lenju pitu).

Kad smo prošli Niš, u glavi mi je bilo mučno od Ćele-kule, spomenika na Bubnju. Iza Niša, ka Leskovcu, pukla ravnica kao da smo maltane u Bačkoj. Tu smo jeli njihove čuvene ćevape, a iz nekog kafića, čula se pesma sevdalinka ili mi se tako čini „Zašto, Sike, zašto…“

Prisećam se da sam ovim putem putovala za Sijerinsku banju i divila se gejzirima, a mi, amateri slikari, tu smo osnovali koloniju, sa nama su bili i pesnici iz onda cele naše velike zemlje.

Moj unuk Živoin mi je u Lebanu, inače malom gradiću, koji se nalazi na padinama planine Radan, našao sobu za nekoliko dana dok on ode do Skoplja svojim poslom.

Oprosti što detaljišem, ali šta ću, takva sam. Čim je pao mrak i ukućani došli kući, čini mi se da su me prihvatili kao njihovu tetku ili baku. Ovo su mi ispričali, naravno, bez hronološkog reda, onako, svi u glas.

Mala Zlata mi je ispričala kako je tu blizu rudnik Lece – tu, u tom rudniku, vadi se i srebro i zlato i mnogo čega još, ljudi veruju da pucaju kuće i da će se brdo odroniti, a sve zbog rudnika. Njena majka napravila je proju sa kajmakom i kiselim mlekom i moli je da zaćuti, a meni namiguje: “ Lebane je bogato poludragim kamenom koji je poznat i u inostranstvu. Mnogo je mladih otišlo iz Lebana u beli svet za parče boljeg života, ostali su samo oni koji nisu znali da se snađu. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, ovde su Bugari desetkovali ljude i palili i otimali što je god bilo vredno.“

Savo je ćutao dok smo jeli, a onda je on uzeo reč.

„Gospođo, da Vam ja ispričam kakva čuda ima oko nas. Ovde je neki car nad svim carevima ovih krajeva napravio najveće utvrđenje. Taj car se zvao Veliki Justinijan Prima. On je, u utvrđenju, svojoj carici Teodori napravio grad, sa svim ovozemaljskim čudima, doveo vodu, podno grejanje, kanalizaciju. Imao je najvrsnije arhitekte i slikare te su oni napravili veličanstvenu Aja Sofiju, koja se nalazi u Istambulu.“

„Pokupio je stare zakone, uz njih, objavio i nove. Ovi zakoni su do danas u sastavu rimskog prava. Ovaj car je bio i veliki vojskovođa i povratio krajeve starog Rima, od Dunava na severu, do Afrike i Male Azije.“

„Ovo veliko utvrđenje trajalo je svega sto godina. Sravnjeno je sa zemljom, a Caričin grad tek je u prošlom veku počeo arheološki da se istražuje. Zatrpan lokalitet bio je prirodno konzerviran. Pronađena je glava od bronze lepe Teodore. Ona se pročula po celom Rimskom carstvu kao borac za ženska prava.“

„Draga gošćo, moja se žena posle toliko vekova pridružila carici Teodori i što zamisli to i ostvari, a zapoveda, mislim, bolje od nje. A šta ću, ni Justinijan nije odoleo njegovoj Teodori, ovde je to istorija.“

DragaAnice,

Za tri dana sam još mnogo čuda čula: da iznad Đavolje Varoši ne mogu da lete avioni, a vide se posebna jata zvezda kako izleću i uleću među stene, da su u rudnicima radili pravi mali ljudi i voda koja se sliva niz čudne piramide koje imaju kapu toliko im sliče na svatove koji su začarani ili prokleti da su im vode otrovne, ni sam đavo ne sme da je pije.

Prolom banja, naprotiv, izuzetno je lekovita, a u Moskvi je kupuju u apotekama. Ne bi bilo ništa čudno da se to sve nalazi na jednoj planini.

Mila,

Znam da sam te sad stvarno ugnjavila, ali da ti to ništa nisam napisala, zaboravila bih i bilo bi mi jako žao.

Puno te pozdravljam. Sad sedi i ti meni nešto o tvom životu tamo ispričaj i kreni nazad, pa ćemo se družiti.

Unuk mi je jako dobar, pa će nas odvesti negde gde ćemo slušati naše ljude i uživati u njihovim pričama.

Puno te volim i pozdravljam.

Radmila Milić, 73 godine
pedijatar u penziji, slikar i pisac-amater, Niš


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *