Prof. Miodrag Zec za NIN: I penzije idu u penziju

Prof. Miodrag Zec za NIN: I penzije idu u penziju

Ne dirajući prihode od kapitala, Vlada se obrušila na penzionere sa jasnom porukom da se ne isplati plaćati doprinose za penzijsko osiguranje, jer će oni koji to čine biti kažnjeni, piše prof. Miodrag Zec za NIN.

Osnovna karakteristika brojnih reformi penzionog sistema bio je revolucionarni političko-socijalni pristup, koji je negirao bazični princip da penzija zavisi od dužine radnog staža i uplaćenih doprinosa.

Konstituisanjem novog komunističkog poretka radikalno je razoren prethodni ekonomsko-socijalni sistem, a masovno penzionisanje učesnika rata i ratnih invalida praktično se svelo na ubiranje revolucionarne rente. Više puta, penzionisanjem su rešavane i ideološko-političke nesuglasice (masovno penzionisanje pripadnika policijsko-vojnih struktura u najboljem životnom dobu posle pada Rankovića).

Mnogi su penzionisani bez staža ili sa minimalnim stažom, a visina penzija je određivana prema poslednjoj plati, uz unapređenje pre penzionisanja. Za obične radnike, pak, kriterijum za visinu penzije bio je 10 najboljih godina uz široku lepezu beneficiranog staža. Sistem se održavao pre svega rastom zaposlenosti i poboljšanjem proporcije između aktivnih i izdržavanih članova društva. Porast tog odnosa odložio je kolaps penzionog sistema, a izbegavanje uplata penzionih doprinosa sprečavala je centralizovana Služba društvenog knjigovodstva (SDK).

Krah socijalizma i ulazak u tranziciju ostavili su nedirnuta stečena prava iz bivšeg režima i nije bilo preračunavanja na novi sistem, svođenjem svih penzija na zajednički imenitelj – visinu uplaćenog doprinosa i godine radnog staža. Rastakanje privrednih giganata praćeno je masovnim penzionisanjima uz mnogobrojne inovacije (priznavanje staža u sportu, kulturno-umetničkim društvima, slobodni umetnici, nacionalne penzije), uz inflatorno obezvređivanje penzionog fonda i brojne primere raubovanja sredstava Fonda PIO kroz finansiranje drugih delatnosti.

Sadašnje stanje karakteriše se rastućim disbalansom između zaposlenih koji plaćaju doprinose i sve većeg broja penzionera, što vodi potrebi velikih intervencija iz budžeta prema penzionom fondu i otvara pitanja održivosti čitavog penzionog sistema.

U kontekstu pokušaja da se sanira rastući deficit, država je radikalno smanjila penzije veće od minimalne, pravdajući to demagogijom da se time postiže socijalna pravednost. U tom socijalnom inženjeringu potpuno je pogrešno postavljeno pitanje ko je socijalno ugrožen. Da li je socijalni slučaj tajkun koji nije uplaćivao penzione doprinose iznad minimalne plate ili je to pak profesorka gimnazije sa 35.000 dinara penzije, bolesnim mužem i nezaposlenom decom?

Ne dirajući prihode od kapitala (najniži porez na dobit, poslovanje preko ofšor kompanija, isplata plata na crno, svi lični troškovi vlasnika se pokrivaju van plata), Vlada se obrušila na penzionere sa jasnom porukom da se praktično ne isplati plaćati doprinose za penziju kada će oni koji redovno uplaćuju biti kažnjeni.

Time je otvoreno ključno sistemsko pitanje: zašto je poštovanje zakona skuplje od njegovog kršenja? Zašto su oni koji imaju pun radni staž i plaćen doprinos za svaki dinar plate kažnjeni, a oni koji su to izbegli nagrađeni?

Najavljeno „povećanje“ penzija pokazuje da Vlada ne misli da vrati umanjene penzije, već se pre svega bavi socijalnom demagogijom. Ako država izda penziono rešenje, a potom ga suspenduje, šalje poruku da ne poštuje svojinu i ugovor i da je samo pitanje vremena kada će se takav odnos proširiti i na druge oblasti.

Istovremeno, potpuno se zatvaraju oči pred brojnim anomalijama i masovnim izbegavanjima poreza, ili ogromnim povratima penzionih doprinosa brojnim članovima upravnih odbora i regulatornih tela, čime se dodatno urušava penzioni sistem. Vreme je da se socijalna pitanja rešavaju posebno, a da se penzioni sistem zasniva na dužini radnog staža i uplatama.

Ključno je pitanje zašto posle primene „reformskih“ rešenja stvari postaju lošije i zašto izabrana terapija ne deluje? Zbog odsustva sintetičkog pristupa i poznavanja ukupnog socijalnog metabolizma, sve naše reforme liče na vožnju sobnog bicikla: vredno okrećeš pedale, znojiš se, a stojiš u mestu.


Prof. Miodrag Zec je redovni profesor ekonomije na Katedri za sociologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. 
Ovaj tekst je objavljen u nedeljniku NIN.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *