Penzionerska solidarnost luta između članarine udruženju i paketa pomoći

Penzionerska solidarnost luta između članarine udruženju i paketa pomoći

Udruženje penzionera u Kragujevcu teško naplaćuje članarinu zbog činjenice da se prikupljena sredstva dodeljuju najugroženijima, pa oni koji mogu da plate neveliku članarinu, ne vide šta sami dobijaju od nje (osim što pomažu komšijama), pišu Kragujevačke nedeljne novine.

Gradsko Udruženje penzionera u Kragujevcu podelilo je prošle nedelje 450 paketa humanitarne pomoći socijalno najugroženijim članovima. Pakete teške 15 kilograma u kojima su se pored osnovnih životnih namirnica našla i sredstva za higijenu dobili su najstariji Kragujevčani sa najnižim penzijama iz 40 mesnih odbora, grada, sela i prirada.

Udruženje se, takođe, potrudilo da pomoć najugroženijim članovima, zahvaljujući angažovanju predsednika mesnih odbora koji su organizovali prevoz, stigne na kućnu adresu. Uslov za dobijanje pomoći, osim lošeg imovinskog stanja, je i redovno plaćanje članarine od 120 dinara godišnje.

Da je napisana na drugom mestu i u drugom vremenu ova vest bi se mogla svrstati u redovno izveštavanje o penzionerskoj svakodnevici. U gradu na Lepenici početkom 2016. godine ovo je informacija vredna pažnje koja govori razmerama bede u kojoj žive najstariji i meri solidarnosti koju prema njima osećamo, pišu Kragujevačke.

Pet kilograma brašna, po dva kila ulja i šećera, kilogram pirinča i soli, 200 grama kafe, deterdžent za veš i sudove, šampon i dva sapuna sve je što je skromna penzionerska kasa mogla da obezbedi. Predstavnici Udruženje, međutim, tvrde da se na 450 adresa paketi željno čekaju. Tamo, prema proveri mesnih odbora, žive starine za koje nema male pomoći, svaka je dragocena.

Nije ih, kažu, bilo teško pronaći, ali je pravljenje selekcije ko je ugroženiji bilo malo teže. U gradu u kome skoro 3.000 korisnika penzije nema uslove za minimalnu penziju, pa im država dodaje do tog iznosa, dok minimalnih 13.000 dinara mesečno leže na račun skoro 5.000 najstarijih, teško je odabrati kome pomoći sa 600.000 dinara prikupljenih članarinom.

To suštinski i nije pitanje, jer kome god da je pomoć data stigla je u prave ruke. Ono što bi trebalo da pitamo je zbog čega toliko škrtarimo u saosećanjima sa starima koji svoje pozne godine žive u bedi kakvu nisu zaslužili i kakvoj se nisu nadali.

Većina nas podržava stereotip o penzioneru koji pravi nepotrebnu gužvu u prevozu, lekarskoj čekaonici, apoteci, stvara redove pred šalterima, opipava hleb i cepidlači za dinar kusura. Zaboravljamo pri tom da je penzioner onaj ko danas često izdržava višegeneracijsku porodicu, redovno plaća sve račune i bar dva puta mesečno pravi siguran promet na pijacama i u radnjama.

Kada ovom čoveku zatražite 120 dinara za članarinu on to zakine na lekovima da ne bi razočarao unuke koji se penziji raduju više od babe i dede. Ponekad ne može ni to pa zbog 10 dinara mesečno sam sebi uskrati šansu da neko sa par kilograma brašna, šećera, deterdženta zakuca na njegova vrata. Zbog toga što su članarine male i zato što je beda tolika da su i one mnogima nedostižne Udruženje penzionera pakete deli retko, a novčanu pomoć još ređe.

Sibin Vukčević koji predsedava Mesnim odborom Lepenički bulevar kaže, međutim, da solidarnosti nema ni među samim penzionerima, jer i ovde sit gladnom ne veruje.

– Onaj ko ima malu penziju daje od svoje crkavice nadajući se kakvoj takvoj pomoći. Oni koji imaju više nisu, međutim, spremni da plaćaju nešto od čega ne mogu očekivati nikakvu korist. Pošto se pomoć deli najugroženijima oni ne vide šta bi plaćanjem članarine mogli da dobiju, objašnjava Vukčević.

Kad isteramo zeca na čistinu neizbežno se sudaramo sa poražavajućom činjenicom sveopšteg odsustva solidarnosti. Jer, ako sit penzioner nema saosećanja za svog druga kome krče creva onda zaključak da živimo u društvu ozbiljno poremećenih etičkih vrednosti nije daleko od pameti.

Na kraju možda ispadne da su starine sa životne margine, koji veruju da će njihovo odricanje doneti sveopšti boljitak, najzdravije i najprogresivnije snage društva koje se davi u olako prihvaćenim vrednostima kapitalizma koji polako gubi ono što se zvalo ljudskim likom.

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *