Nada (Zrenjanin): Vikend u Beču

Nada (Zrenjanin): Vikend u Beču

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija: Transit_Po, „Liebenberg-Denkmal“, Beč

Izašla sam iz zatvora.

Vikend slobode u Beču pamtiću u danima kad se vratim, rasplitaću doživljaje, emocije i uspomene po tkanju svakodnevice kao šare malih radosti samo meni znanih.

Sa početne stanice, u onom dobu kad mladost miriše na pomorandže, ispratio me je sin. Nikad se ne ispričasmo tako.

Putovanje, ne više ispunjeno konverzacijom sa slučajnim saputnicima, bilo je kao snoviđenje, protkano sećanjem na davno vreme kada sam belim hidrogliserom jezdila vodenom linijom od Vukovara do Beograda, u onom dobu, kad se na putovanjima još uvek pojavljuju tajanstveni neznanci s kojima se vode učeni razgovori.

Vrzmali su mi se po usnulim vijugama odlomci mog putopisa iz osamdesetih „Na lijepom plavom Dunavu“, gde je uzbudljiviji deo priče, od  zapažanja o usputnim lokalitetima, ono što se odvijalo sa saputnikom.

VUKOVAR

–  Moje je mjesto pored Vašeg…

– Mislila sam da mjesta nisu numerirana…

– Nisu, ali izabrali ste ono sa najviše svijetla i plavetnila…

Njegov meki i hipnotički glas u trenutku je stvorio nepodnošljivi erotski naboj. Zalijepila sam pogled za krovove grada koji je upravo izmicao, bježeći unazad od vječne skitnice i izdajnika što uvijek napušta ponovo nađenu postojbinu, ponešto tužna zbog odlaska, a ponešto izbjegavajući kontakt s opasno šarmantnim neznancem…

– Iz Vukovara ste, rekao bih po blagoj nostalgiji što vam zastire lice – pomilova me lijepo sročenom rečenicom.

VUČEDOL

Dok je slušao vodiča kako priča o znamenitostima i ljepotama grada, pokajnički je spustio glavu, jer do tada nije ni bio svjestan gdje je proveo vikend. Postojala je samo jedna garsonjera, samo jedna zanosna i strastvena djevojka…

-Mislio sam da sam ulovio dunavsku nimfu! Imao sam već viziju slike, a sad mi se odjednom učinila blijeda, banalna i izvještačena – i slika, i moja ljepotica…

ILOK

Sad mi je ta neznanka ličila na to biće koje sam godinama iščekivao: neuhvatljiva, klizava, iznenađujuća, smjerna i demonska…

-O čemu razmišlja taj čovjek gotovo lijep u napregnutoj pozi Mislioca? Ispostavilo se da je slikar!

– Pripremate možda ciklus slika „Dunavski pejzaži“?

– Zar da tom anđelu poruge kažem da već dugo tragam za slikom svog života, da sam je gotovo našao i da ju je baš ona upropastila… Zapazio sam da je, u suštini, kao stvorena od jednog dunavskog vala, načas plave oči dobijale su sivo-zelenu nijansu meni znanih dunavskih dubina, a kosa, na prvi pogled plava, imala je srebrnaste titraje talasanja… I… Odavao ju je onaj miris zelenkaste plemenite hrđe i hladne vodene svježine… Ona je dunavska nimfa!

PETROVARADIN

– A na kraju, nadam se, ugodnog  putovanja – neosvojiva trvđava! Pozdravite Beograd!

Poželio sam da me ponese sa sobom u skrivenom naboru podsuknje, da mi pokaže hladna bedra ribe u nekom hotelu. Zagledala se u mene otvoreno, bezobzirno, upijajuće.

–  Još će me pozvati, naježih se od prijatnog predosjećanja…

– Zbogom, Don Huane. Žao mi je, nismo se predstavili, pa sam prinuđena da vam izmislim neko ime….

Jednostavno, neke se stvari, posle šezdesete, prestaju dešavati, putovanja su monotona i pomalo dosadna, osim ako ih ne ispuniš sećanjima. Do Beča sam ćutala i dremkala.

BEČ

Dočekao me je njen smeh, dragoceniji od bisera.

Još davno je moj otac primetio da ljudi u Srbiji više ne pevaju, a ja – da se sve manje smeju. Utihla je i potamnela Srbija pogružena jadima. Ali je zato Beč ostao raskošan, svetao i okićen osmesima. Sama ona smeje se za pola Srbije, seje smeh po ulicama carskog grada. I druga kćerka ispakuje kofere i ostavlja osmehe po egzotičnim zemljama, tesan joj zemljin šar. Po porciju smeha moraš otići van otadžbine.

Počastilo nas sunce.

Igra balet po mermernim fasadama monumentalne neoklasicističke zgrade Parlamenta iz 19. veka, lepotom najdominatnijeg zdanja na Ringu, ukrašenog grčkim i rimskim stubovima i skulpturama antičkih filozofa, istoričara i drugih uglednika, sa velelepnom fontanom i boginjom mudrosti i pravde Atenom, na vrhu.

Sve je belo i zlatno.

Posebna pikanterija za nas je informacija da je deo unutrašnje dekoracije, trinaest slika mitološke sadržine, za friz sale Gornjeg doma, radio vojvođanski slikar iz Orlovata Uroš Predić, a proslavljeni Paja Jovanović naslikao je portret cara Franje Josipa, koji je do 1918. visio u prijemnoj sobi Skupštine.

Vrtimo se, ovog puta, po centru  s namerom, koju još neću otkriti, pravimo uvek isti, a uvek iznenađujuće nov, prošaran novim zapažanjima i detaljima, nezaboravan i očaravajući, krug po Ringu.

Nećemo ovaj put proći kroz Hofburg, kompleks imperijalnih palata ,“grad u gradu“, koji se prostire na 240.000 metara kvadratnih, sastoji od 18 krila, 19 dvorišta i 2.600 prostorija, jer hitamo u jednu posebnu zgradu.

Prošle smo pored Rathausa, zdanja u neogotičkom stilu sa pet tornjeva, koje je naglašenim vertikalama ustremljeno prema visinama neba, oplemenjeno elementima baroka. Centralni toranj je visok 98 metara, sa brončanim vitezom na vrhu, Rathausmann-om,  koji je visok šest metara i svakako je jedan od simbola Beča. Nasuprot mu je Burgteatar, pozorište raskošne fasade, omiljeno mesto meni omiljene, otkriću posle i zašto, carice Marije Terezije.

I evo nas na planiranom mestu, odmah uz Rathaus – gde gordo stoji bečki Univerzitet!

Za Beč, već uobičajeno lepa, monumentalna i elegantna zgrada sa središnjim pročeljem i dva krila, sagrađena 1884. godine prema projektu arhitekte Hajnriha fon Ferstela, iznutra je sva od mermera koji prostoru daje otmenost i rafiniranost.

Univerzitet je osnovan je 1365. i impozantnih 650 godina postojanja, prošle godine, obeleženo je, između ostalog, i formiranjem broja 650 od tela aktuenih studenata u dvorištu univerziteta, a dva tela u tom jubilarnom broju su moja kćerka i njen verenik.

U Svečanoj sali, gde se uskoro održava ceremonija dodele master diploma, dominiraju dve skulpture –  Franje Josipa i  Marije Terezije, koja je, u doba ekspanzije racionalizma i prosvetiteljstva, ukinula uticaj katolicizma i jezuita na univerzitetu i stavila ga pod svetovnu kontrolu monarhije. I nije samo to razlog zbog kojeg mi je baš ona omiljena heroina – prosvećena vladarka, majka 16 dece, žena s vizijom koja je pokrenula planove za obavezno osnovno obrazovanje za svu decu u državi, bez razlike na klasni položaj, već zato što se, zahvaljujući njoj, na ovom univerzitetu još i danas mogu besplatno školovati studenti iz svih delova bivše Austougarske carevine!

Poljubila bih joj kamen – ledeno stopalo da nije suviše visoko postavljena na pijedastalu!

Usledio je predah s prijateljima u legendarnoj poslastičarnici „Café Central“, koja se nalazi u samom centru Beča, u sklopu palate Ferstel, nazvanoj po istoimenom arhitekti, projektantu i zgrade Univerziteta, sa tradicijom dugom više od 130 godina. Čar  blistavo ulaštenom ambijentu, gde se osećaš carski čim uđeš, daje perfektna  kombinacija mermernih stubova,  drvenih elemenata visokog sjaja, staklenih vitrina i bordo tkanine. Sve je uronjeno u igru svetlosti postignutu blještavim, a diskretno postavljenim osvetljenjem. Kao nekad Frojd, Lenjin, Trocki i niz poznatih ličnosti iz svih krajeva sveta, i mi smo, malo i šaroliko društvance iz svih bivših delova Habzburške monarhije na Balkanu, složno uživali u kolačima, uz klavirsku muziku ostarelog maestra i ćaskanje. I svi smo tamo naši, nijanse različitosti u govoru, etničkoj i religioznoj pripadnosti nisu izgovor za netoleranciju ili odbacivanje prisnih društvenih veza. Sve što nas na Balkanu, veštački i politički uslovljeno, razdvaja, u tuđini nas – spaja!

Toplina duše, prepoznatljivost mentaliteta i razumevanje stvara prijateljstva i veze.

I opet Universität Wien!

Sutradan je još mnogo više ljudi sa svih prostora nekad moćne monarhije spojila njena svečanost – dodela  master diploma u divnoj Festsalle na Univerzitetu.

Ceremoniju ću zauvek pamtiti po osećaju roditeljskog ponosa, otmenom ambijetu, malom orkestru sa klasičnim muzičkim instrumentima, koji je diskretno pratio akademski protokol, po specifičnim odorama i tradicionalnim ritualima koji podsećaju na istorijski kontinuitet obrazovanja u ovoj ustanovi, himnama Evrope, Austrije i studentskoj Gaudeamus igitur, a najviše po intezitetu vlastitih emocija koje su više puta postale očigledne kroz  kotrljanje izdajničkih suza radosnica.

Posle ovoga, mogla sam se mirno vratiti u zatvor, shvativši da rešetke nisu u mestu boravka, već u nama.

Nada Vojnović Orlić, Zrenjanin


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *