Mirjana (Beograd): Letovanje u Srbiji

Mirjana (Beograd): Letovanje u Srbiji

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija: Mirjana Ojdanić, autorka putopisa

Vlada je strogo i napućeno preporučila letovanje kod kuće, jer ništa nije prirodnije u vreme globalozacije. U Grčkoj iza niza kriza, opet kriza. U Libiji, Turskoj, Egiptu, Tunisu neki prgavi teroristi koji možda ne bi videli razliku između mene i kolonizatora Evropljana što su ih vekovima akali, pljačkali i pokoravali. Pardon, civilizovali. Dosta im je što si belac, pa da te mrze ko crnog đavola. U bratskoj Hrvatskoj za dom spremni ultrabelci, u Crnoj Gori cene iznad mene. U deželi me ne bi ni želeli. Španija i Sicilija mi skupe, svi ostali mi predaleko, pa daj reko’ da poslušam Vladu bar jednom u životu, kad već nema zbora da nemam izbora. Pogotovo što mi se limit za letovanje skupio na 5 noćenja sve sa obećanim vaučerom koji pokriva tek jednomesečnu otimačinu od moje penzije (da ne uzimaju toliko, mogla sam na Havaje!). Šta ću, država nam se skupila na trećinu, pa se moj odmor skvrčio na četvrtinu?!

Rezervišem hotel u Banji Vrujci odakle sam prošle godine pobegla jer kuvar nije hteo da umre, ali sam se sad nadala da će ispuniti svoju građansku dužnost i otići bar u penziju. Vaučer stigao uredno. I autobus je došao na vreme, samo što je bio kombi.

Privatnik kad čuje da je prodato samo 10 karata umesto busa šalje minić (za 3 karte šalje rikšu?). To bi bilo ok da je barem opran i da sedišta nisu tako nagurana pa jedva sitna deca sede normalno. Još da ima vazduha za dva sata puta! Ali je ipak 120 din. skuplji od Lastinog, koji je otišao sat ranije, prazan, jer vam u agenciji ne kažu da vozi.

Privatnik je promenio i red vožnje za povratak, te ide u 16 sati, samo 30 min pre Laste tek da joj pokupi putnike. Mada bi po redu vožnje morao ići u 19! Prilagođavanje tržištu? Nelojalna konkurencija? Tržište, to jest ja, bi išlo u 19. Ima kombića po drveću sa pripejd telefonima, ko voli. Uređen saobraćaj! Da bar Vlada putuje njime!

Pun pansion u jednokrevetnoj nerenoviranoj sobi košta 3450 rsd. Sa boravišnom taksom izađe na 30 evra. (Kažu da je to puno više nego u elitnim Mađarskim banjama, ali ko će sad tamo, iza žice među izbeglice?!) U sobama kreveti škripe, česme kaplju, televizori trepću i čuje se ko gde prdne, jer su skinuta vrata između predsoblja i sobe.

Na skupljim, renoviranim sobama, su nova masivna vrata kao na turbo-grobnici. U Srbiji je enterijeriski posao slabo plaćen pa dizajneri primaju mito od proizvođača za plasman njihovih proizvoda. Strašno je, ali utešno, jer bi bilo mnogo gore kad bi postojao esteta kome se takva vrata zbilja sviđaju. Nov je i trosobni apartman, sa još agresivnijim vratima, ali prazan pošto turbo lovatori ne dolaze ovamo. Nije in. Ima previše raje a nema paparaca! Ko bi ih ovde snimio kad im sklizne mudo kroz Versaće gaće? U taj apartman, što je skrojen od 3 najbolje sobe, kao dokaz da više nismo isti jer smo vraćeni u klasno društvo, moći će za džabe da smeste nekog budžu s gorilama kad budu morali da mu se zavuku. Nalepnice sa zabranom pušenja tu su 20 puta manje nego na našim starim malim vratima. Njima je sve 20 puta manje zabranjeno.

Bolje bi bilo da su umesto tajkunima i budžama olakšali prilaz ljudima koji hoće da im dođu. Da su stavili spoljašnje staklene liftove na krajevima hodnika, tamo gde je i sada staklo ali bez smisla. I da su umesto kamenih kocki na ulazu ka recepciji izgradili kosine za invalidska i dečija kolica. Sve to nije skuplje od ovih novih sobnih vrata, a služilo bi raspoloživim gostima! Još kad bi imali nekoga da ponese kofere! Ali nema.

Osvrnimo se na taj razvoj turizma (tj. leba bez motike) što se već dugo priziva u Srbiji. U tekstu Opozicija to sam ja, koji je bio hit na netu, sam pre 15 godina predložila da zaboravimo na turizam, turisti su plašljivi i zahtevni. Lepo plasirajmo avanturizam, pošto su avanturisti hrabriji i lovarniji. Njima što gore to bolje, a ne mare ni da poginu u avanturi. Ali me niko nije shvatio ozbiljno samo zato što sam se zezala.

Ljudi, šta je vama?! Ništa nije ozbiljnije od zajebancije!

A šta mi radimo i kome se nudimo? Priroda nam je lepa, ako zamislite bez najlon kesa i đubreta, ali osim vazduha i vode (kojih je sve manje) čega još ima u SR? Banje i manastiri. Ko dolazi u banje na lečenje? Bolesnici, starci i saobraćajni nesrećnici koji se teško mogu smatrati de lux gostima: Prvo: što nemaju para jer su ih već odrale farmako-industrije, i to svetske, koje nisu naivne kao naše što su bile. Drugo: što niko ne želi s njima da letuje iz moralnih razloga (obore ti moral, čim vidiš šta te čeka u životu). I treće: što oni neće postati stalni gosti jer im ističe rok trajanja. Možda bi došli i dogodine, al ih biti neće (ako budu imali sreće).

Dakle: pogrešna ciljna grupa što bi rekli moderni menadžeri.

Isto kao i vernici koji dolaze u manastire da se mole a ne da bacaju pare. Ako i bace nešto za oprost smrtnih greha to je za crkvu, ne za profit. Popovi imaju pare a ne vernici. Al ajde smisli turizam za popove osim Hilandara i Vatikana.

Zato što niko u našem „turizmu“ nikad ništa ne prouči ozbiljno, lud zbunjenom radi šta oće. Eto npr. u tom hotelu Vrujci koji sa 2 zvezdice košta 30 evra, za prvi ručak „dobrodošlice“ dobijete vojnički pasulj. Ok što se šef kuhinje školovao u menzama JNA, ali ni tamo, čak ni u Zabeli ne sipaju vam masnu supu pre čorbastog pasulja. I nigde na civilizovanom delu planete ne prave salatu od kupusa sa krastavcima! Svaki dan ima kupus! Kao da negde u brdima ima kupusišta sa kojih skotrlja glavice u hotel. Ako ne zna da planira meni, mogao je zaposliti nutricionistu umesto lika što mu puno radno vreme krnji šolje, čaše i bokale, naradi se čovek samo da mu ne krademo sudove. Desert mu je od golog šećera i može poslužiti dijabetičarima za suicid.

Istina, doručak je raznovrstan i bogat, na švedskom stolu, pa se svako može snaći ako želi da preživi, a može se i ubiti sa masnim kajmakom i vrućim pecivom. To pecivo se do ručka stvrdne da više ne može poslužiti za samoubistvo, ali za obično ubistvo, može. Umesto kamena.

Dalje: sobe imaju po tri velika ogledala što je ok. ako očekujete mlade i lepe ljude, koji ovamo ne dolaze jer oni nemaju ni toliko love, a meni ne treba da me iz svakog ogledala napada neka debela baba!

Ne znajući šta bi, kako da napune hotel, Vrujački menadžeri pomešaše babe i žabe, što babama ne prija, ne znam za žabe. Tu je, naime preko 100 klinaca fudbalerskog podmlatka koji manje treniraju na terenu, a više ciče po hotelu. Dernjavu daleko gorim urlicima utišavaju treneri.

Kad su dečica otišla, u iste (pušačke) sobe dovedene su Romkinje, polaznice edukacije „pomoć ženama iz poplavljenih područja“ koju sprovode NVO, UNDP i Roma daje, a plaća japanska vlada. Kako ispiranje mozga Romkinjama po banjama pomaže poplavljenim ženama? Edukatorke koštaju više od svake pomoći. Romale se samo vesele, što su videle hotele. A to je ok.

Zatim, usred ručka dešava se da delikatni vodiči dovedu par autobusa populusa na osveženje i kenjanje, pa ih na sav glas nude: evo toaleta, tamo vam je toalet, izvolite u klozet a posle ćemo da se osvežimo, na terasi. Samo što ne reklamiraju: – Pišajte do mile volje! – Mada vide da mi tu ručamo! Potom čujemo da se za „osveženje“ može birati između domaće rakije i vinjaka. Na 35C, sred banje sa izvrsnom vodom! Dobro ne dadoše kokakolu! Posle čujem da se radi o izletu prosvetara. Jel’ ih to poslao ministar prosvete da se oproste od života pre nego što postanu tehnološki višak? Ako je tako, navadiće se na „osvežavanje“ vinjakom.

Ne znam je li ovaj hotel privatizovan. Sudeći po tome da baš od letos naplaćuju ležaljke kraj bazena 100 kinti dnevno čak i hotelskim gostima, ili je privatan ili je pod uticajem CG. Ali sudeći po tome da 11 najdostupnijih soba u visokom prizemlju, između recepcije i fizioterapije, sa pogledom na najlepši, centralni deo parka, još uvek zauzimaju kancelarije, kao da je još u rahmetli socijalizmu.

Jednog jutra, pođem u dužu šetnju, da potrošim doručak, i otkrijem iza jedne novoizgrađene ruševine super bazenski kompleks, sve sa džakuzijima. Doznah da nesuđeni hotel propada jer je vlasnik dužan ko Amerika pa je pod stečajem. Navodno je to bivši diša Čigote, strpan u zatvor, a lux hotel stoji kao ruglo, ali bazeni „podstečajno“ rade. U lepoj obližnjoj crkvi Ognjene Device Marije, sa prelepom portom, stoji njegovo ime kao velikog ktitora. Mole li se za njegovu dušu?

Ima li gdegod štagod veselije od Srbije?

Drugog jutra iz hotelskog dvorišta sa barom u kojoj žive dva labuda, prestrašeno uđe u trpezariju mala maca mršava ko crkvena a ne kao hotelska. Sutradan se spremim da je nahranim, kad ono ufura pacov, debeo i neustrašiv. Tiho ga izdam kelnerici, da ne dižem paniku, kad ona ciknu: – Joooj, Mileee!

Pitaćete me što sam onda ostala i tih pet dana.

  1. Bazeni su super.
  2. Nema gužve. Još kad bi očistili mini deponije napravili trotoare, pokosili korov i šikare, rasterali iz parka jajare što prodaju meleme, blato i kineski bofl.
  3. Snabdevanje potrošnom robom je loše, pa nema šanse da bacite pare.
  4. Posebno prija spoznaja da je voda u česmi jednako dobra kao na izvoru i na bazenima.
  5. Žene koje ovde rade vrlo su ljubazne i susretljive. Muškarci se ređe sreću. Žene rade, a oni vladaju. Eto zato je tako kako je.

Mirjana Ojdanić, Beograd
65 godina, pisac, reditelj i dramaturg


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *