Mirišeš bolesno – Otkrivanje bolesti na osnovu mirisa

Mirišeš bolesno – Otkrivanje bolesti na osnovu mirisa

Sve veći broj istraživanja ukazuje na to da bi smo jednog dana, njušenjem nečijeg daha, kože ili telesne tečnosti, mogli da pomognemo u utvrđivanju bolesti.

Život je smrdljiva rabota. Naša tela neprestano otpuštaju nusproizvode procesa koji se odvijaju u nama – to je podatak koji je važan ne samo kao zanimljivost ili kao razlog da se užasnemo. Sve veći broj istraživanja ukazuje na to da bi smo jednog dana, njušenjem nečijeg daha, kože ili telesne tečnosti, mogli da pomognemo u utvrđivanju bolesti.

Naučnici već godinama istražuju ideju da životinje, naročito psi, možda mogu da razlikuju bolesne od zdravih ljudi na osnovu mirisa. Obučene životinje mogu biti iznenađujuće dobre u otkrivanju nekih bolesti.

Uređaji koji otkrivaju ispaprljiva jedinjenja mogu takođe zabeležiti suptilne razlike između zdravih i bolesnih uzoraka tkiva, daha ili nekih supstanci. Spisak bolesti koje su ispitivane na ovaj način je dug: tumori stomaka, pluća, dojke i pankreasa, ciroza, tuberkuloza i mnoge druge bolesti.

U naučnim krugovima je poznat slučaj Škotlanđanke koja je bila sposobna da identifikuje ljude sa Parkinsonovom bolešću na osnovu njihovog mirisa. U jednom slučaju, ona je identifikovala bolesnika nekoliko meseci pre nego što je dijagnoza postavljena.

Rad koji je nedavno objavljen u časopisu Chemical Senses ukazuje na to da traumatska povreda mozga dovodi do promene u urinu miševa koju drugi miševi mogu, uz obuku, da nauče da nanjuše. „Ne samo što je došlo do promene mirisa, već je ta promena trajala prilično dugo“, kaže autor istraživanja Geri Bošamp sa Monell Chemical Senses centra.

Ovo navodi na zaključak da bi miris mogao biti rezultat procesa koji su deo reakcije mozga. Naučnici su zainteresovani za razvijanje brzog, neinvazivnog testa koji bi pomogao u otkrivanju eventualnih povreda mozga kod dece koja se povrede tokom bavljenja nekim od kontaktnih sportova. Ništa slično trenutno ne postoji, a takav test mirisa, ako bi mogao da se primeni na ljudima, mogao bi biti veoma koristan.

Međutim, prepoznavanje promena u mirisu je samo jedan delić priče. Razumevanje koji su molekuli promenjeni i zašto, jeste drugi deo. Postoje dobri argumenti da se taj drugi korak preduzme pre nego što bi ovakav test izašao u javnost. Ako ne znate tačno šta je promenjeno, ne možete biti sigurni koliko je miris dobar marker bolesti.

Na primer, Rid Dvajk, lekar i profesor na klinici Klivlend, došao je, pre nekoliko godina, do nečega što je delovalo kao uzbudljivo otkriće: znak koji se pojavljivao u dahu svakog hospitalizovanog pacijenta sa određenom bolešću, ali nikada kod zdravih ispitanika. Tim naučnika je mislio da je došao do veoma važnog otkrića.

„Ali daljom analizom“, objašnjava Dvajk, „otkrili smo da je u dahu bila otkrivano jedno od isparljivih jedinjenja koje se nalazilo u sredstvu za pranje bolnice.“ Zaista je svaki pacijent u bolnici izdisao to jedinjenje, ali to nije imalo nikakve direktne veze sa bolešću.

Ispostavlja se da se izduvni gasovi automobila takođe otkrivaju u dahu ljudi. I drugi faktori mogu „da zamute vodu“: mikrobi koji žive u ustima i stomaku, oralna higijena i da li je uzorak uzet na početku izdaha, ili na njegovom kraju. Takođe, dah ili drugi testovi zasnovani na mirisu moraju da ispune iste rigorozne kriterijume kao i test krvi da bi na neki način bili bolji u ispunjavanju svog zadatka u odnosu na postojeće testove.

Imajući u vidu ove izazove, najprivlačniji ciljevi testova mirisa pokrivaju bolesti u čijem otkrivanju ne može da pomogne nijedan postojeći test krvi. Džordž Preti, istraživač Monell centra, istražuje korišćenje alata za miris kako bi otkrio rak jajnika koji se obično otkrije kada je bolest već uznapredovala.

Iako su mnogi potencijalni testovi mirisa još uvek prvenstveno u domenu naučnog istraživanja, postoji jedan koji je ušao u kliničku praksu: merenje azotnog oksida koji se, kada postoji upala disajnih puteva, oslobađa putem daha. Nivoi izdahnutog oksida azota mnogo su viši kod osoba sa astmom, te je nakon dve decenije pažljivog razvoja, američka Uprava za hranu i lekove (FDA) odobrila pre nekoliko godina upotrebu ručnog uređaja za otkrivanje. Ovaj uređaj lekari sada koriste kako bi im pomogao u otkrivanju dijagnoze.

Dr Dvajk kaže da bi slična tehnologija za ličnu upotrebu mogla da postane dostupna pacijentima za praćenje efekata korišćenja lekova i za davanje upozorenja na napade. Novi senzor koji razvija sa svojim saradnicima bi se priključivao na mobilni telefon i koristio kao aplikacija koja bi davala obaveštenja o nivoima azot oksida. „Vaš telefon će postati uređaj. To je budućnost“, kaže dr Dvajk.

Tekst Veronike Grinvud objavljen u časopisu Scientific American
Prevod i adaptacija: Penzin.rs


Tesktovi o mirisu koji bi vas mogli zanimati:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *