Milovan (Beograd): Događaji i utisci sa đačke ekskurzije

Milovan (Beograd): Događaji i utisci sa đačke ekskurzije

Prvo mesto u kategoriji „Najbolja muška putopisna priča“ sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Priča je štampana u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Fotografija: Voz Ćira na izlasku iz tunela Brdo-Džamija ka Bistriku

Ova priča obuhvata događaje i utiske koje sam doživeo na ekskurziji po završetku osmog razreda gimnazije u Prijepolju. Gimnaziju sam završio sa zakašnjenjem od četiri ratne godine jer je moje selo Jabuka bilo spaljeno, kao i osnovna škola.

Krenuo sam u gimnaziju nakon završene osnovne škole i školovao se pod vrlo teškim materijalnim uslovima. Najveću radost sam doživeo kada mi je razredni starešina saopštio da, zajedno sa svojim drugovima iz osmog razreda, putujemo na sedmodnevnu ekskurziju. Nekako sam uspeo, uz pomoć majke, da nabavim putem tačkica jedno skromno konfencijsko odelo i cipele. Ovo odelo mi je dobro došlo i pri polaganju i proslavi mature. Nakon položene mature krenuli smo na ekskurziju.

Prvo smo posetili prelepi istorijski grad Dubrovnik. Bio je to, većini od nas, prvi susret sa morem. Obišli smo sve ulice i utvrđenja, institut Ruđer Bošković, izložbu dela Marina Držića, crkve i druge znamenitosti grada. Nakon toga, otišli smo na obližnje Dubrovačko ostrvo Lokrum, sa namerom da se odmorimo i okupamo u čistom moru. U more je prvi skočio jedan od Prijepoljaca, Rajko Simović, koji je odrastao i naučio da pliva u brzoj reci Lim. Valjda uplašen velikom dubinom mora, počeo se daviti. To je najpre uočio drugar Aco Manović koji ga je, uz našu pomoć, privukao na obalu i spasio. Taj događaj je pokvario raspoloženje i ubrzo smo nastavili putovanje.

Dalji put nas je vodio preko Hrvatske i tom prilikom smo obišli Plitvička jezera gde smo bili zadivljeni prirodnom lepotom vodopada. U Sloveniji smo obišli Bled i oduševljavali se bistrinom jezerske vode. Stigli smo na izvor Save koja nastaje od reka Dolinke i Bohinjke, što izvire iz Bohinjskog jezera. Dugo putujemo Bohinjskim kanjonom pešice i uživamo u igri svetlosti i senki koja nastaje usled prelamanja zraka jutarnjeg sunca. Dolazimo u čuvenu pećinu, Postojinsku jamu, i pored sve lepote razigranih pećinskih ukrasa, pokažaše nam i čovečju ribicu, jedinstveno i za mnoge od nas mitsko stvorenje, za koje smo mislili da ga je izmislio naš profesor zoologije.

Potom smo obišli smučarsku skakaonicu na Planici. Tom prilikom, setih se jednog događaja iz detinjstva, kada sam se skijao sa drugovima u mom selu Jabuci. Pravili smo od snega male, nazovimo ih skakaonice, i takmičili se u skokovima sa njih. Naši skokovi, na primitivnim skijama, dostizali su dva do tri metra, čime smo se hvalili pred svojim ukućanima. Kad je to čuo moj stric Jakov, koji je pre rata bio žandarm na obezbeđenju skakaonice na Planici, ironično se nasmejao i rekao: „Koji su to vaši skokovi, ljudi na Planici u Sloveniji skaču preko sto metara!“. Drugi, mlađi stric, Živko, u nepoverenju neukusno odbrusi: “Boga mi, brate, lažeš, čovek nije ‘tica!“

Na skakaonici upitah dežurnog redara da li zna predratnog skakača Janeza Poldu. On mi reče da je on po zanimanju šumar i da je njegova šumska kućica udaljena oko jedan kilometar od skakaonice. Javih se profesoru, vođi puta, i objasnih da ću vrlo brzo otići i vratiti se do šumske kućice, koju mu pokazah, a koja se nalazila na vidnom mestu na ivici šume. Pored kućice, stajao je mršav čovek, gorštački ispijenih obraza, čiji oštri pogled se sjedinjavao sa belinom okolnog predela. Upitah ga da li je on Janez Polda, bivši šampion, čovek `tica. Ispričah mu zbog čega sam došao i preneh pozdrave strica Jakova. U trenutku nestade strogog pogleda, dočeka me ozareni osmeh sa grubog lica. Po povratku kući, stric Jakov se oduševio kad sam ga o svemu obavestio, a stric Živko samo slegnu ramenima i izusti: „Svašta“.

Naša ekskurzija kreće preko Kranja i stiže u Zagreb. Razredni starešina nas vodi na katedru prirodno-matematičkog fakulteta kod profesora Đura Kurepe, kod koga je diplomirao pre 18 meseci. Profesor Kurepa iznenađen, ali radostan, prozbori: „Dobro mi došao moj mladi profesore Milane Pleskonjiću, rođen u selu Babinama na nadmorskoj visini 1.305 metara (Brašansko brdo) od oca Nikole i majke Mileve.“ Bili smo zapanjeni pojavom, obrazovanjem i pamćenjem čuvenog profesora Kurepe. Profesor Milan nam reče da je on znao ove podatke o svakom svom studentu.

U Zagrebu, obiđosmo čuveni park Maksimir, stadion Dinama i zoološki vrt. Nama, odraslim po selima Sandžaka, Zagreb je izgledao kao Pariz – uredne popločane ulice, okružene fasadama zgrada u stilu secesije, tramvaji koji kruže kao dobroćudne aždaje iz dečijih bajki i iz svojih usta bljuju kolone uglađene gospode i otmenih dama. Posetili smo i muzej u kome se čuva najznačajniji dokument nestale tajanstvene civilizacije – Zagrebački omotač sa mumije, tzv. Etrurska knjiga.

Nakon toga smo krenuli za Sarajevo, gde smo obišli Ilidžu, izvor Bosne ispod podnožja Igman planine. Teško je opisti koliko lepote doživesmo za kratko vreme. Posetismo divan muzej i mesto na Miljacki gde je izvršen atentat na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda od strane zaverenika Mlade Bosne – Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića. Sarajevo nas je oduševilo mešavinom kultura, običaja, religija, arhitektura. Ono je mesto susreta zapada i istoka, severa i juga, pozornica istorije, učionica na otvorenom.

Iz Sarajeva je trebalo da se vratimo kući vozom Ćirom. Dok su se parni kotlovi zagrevali, stara lokomotiva kao da je zajecala, pokuljao je gusti crni dim na sigurnosnim ventilima i uslišio naše potajne želje da ova ekskurzija potraje još neko vreme. Večernji autobus za Prijepolje je otišao, profesori takođe privatnim kolima, a mi, beskućnici bez želje za kućom, ostali smo u vozu do jutra čekajući jutarnji autobus. Istina, umor i glad su kucali na vrata, jer smo nešto malo doručkovali u Sarajevu. Počeli smo legati na klupe, pa čak i na police za prtljag i većina je pospala.

A onda, u gluvo doba noći, probudi nas vesela družina iz vagona u kojem se nalazio bife. Gladnim stomacima i mladim dušama željnim zabave nije trebalo puno da se okupe na mestu „zločina“. Okrepismo se prvo jelom a bogami i pićem. Tada počesmo da kujemo planove kako da se iskupimo za počinjenu provalu. Znali smo da će nas spremačice voza prijaviti policiji kada primete učinjenu štetu te da će nam oni tražiti đačke knjižice, da bi saznali naša imena.

Dogovorili smo se, na opšte oduševljenje svih prisutnih, da koleginice sakriju knjižice u svoja nedra i da time izbegnemo pretres. Imajući u vidu da su milicioneri bili nešto stariji ljudi, čije je obrazovanje, kao i naše, bilo ometeno ratom, odlučismo da, prilikom legitimisanja, prijavimo imena pesnika i književnika. Ja uzeh ime Alekse Šantića, prijaviše se i kolege Lalić, Rakić, Gundulić, koleginice Sekulić, Maksimović… Policija napravi urednu prijavu i posla je direktoru gimnazije u Prijepolju.

Konačno, stiže i autobus koji nas odveze do Prijepolja. Međutim, moj put nije bio gotov jer sam morao da pešačim sedamnaest kilometara do rodne kuće. Posle izvesnog vremena, na putu do kuće, naiđe rudnički kamion koji se vraćao u Pljevlja pošto je isporučio svoj dragoceni tovar. Dobronamerni vozač se zaustavi, posla me na utovarni prostor gde zatekoh nekoliko ljudi i kovčeg za sahranu.

Kamion je išao sporo, padala je kiša a mi se zbismo jedni uz druge i prekrismo glave starim pohabanim kabanicama. Nakon izvesnog vremena kiša prestade da pada, obradovasmo se, ali na kratko. Prvo začusmo blago grebanje iz sanduka, koje je postajalo sve jače i jače, da bi se ubrzo otvorio poklopac iz koga se javi čovek rečima: „Ljudi, prestade li kiša?“ Mi se prestravismo i iskočismo iz kamiona. Vozač, koji je vozio lagano, zaustavi i prodera se: „Pa zar ja zbog vas da idem na robiju?!“ Svi povikaše u glas: „Onaj gore, pokojnik, povampirio se!!!“. Opšta neverica, šok, strah, smeh i na kraju radost zavlada među putnicima, a vozač se slatko nasmeja i pozva nas da zajedno sa „pokojnikom“ nastavimo putovanje. Tako i ja ubrzo stigoh kući.

A šta se dogodilo sa prijavom policije? Direktor gimnazije je na to odgovorio sledećim rečima: „Poštovana milicijo, kada bi ovo naše Prijepolje imalo onoliko književnika koliko ste naveli u svojoj prekršajnoj prijavi, bilo bi veći kulturni centar od Beograda.“

Milovan Despotović
82 godine, dipl. ekonomista u penziji
Beograd


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *