Marija (Subotica): Put iz Laćaraka

Marija (Subotica): Put iz Laćaraka

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.

Fotografija: Nikolić Zoran, Srem Landscape

U praskozorje majskoga dana, napustila sam moje rodno mesto Laćar. Ušla sam u autobus i zauzela šesto mesto na sedištu, baš kod prozora. Obradovala sam se tome mestu, jer sam nesmetano mogla da posmatram okolinu kroz koju prolazimo. Još sam bila pod utiskom doživljenog u mom rodnom selu, ali sećanja polako iščezavaju i ustupaju mesto pažnji na čudesnu lepotu okoline kroz koju prolazimo.

Ukočenog pogleda i širom otvorenih očiju, gledala sam plavkastu maglu koja poput gejzira izbija iz zemlje i penje se tamo negde u visine. Kroz nekoliko minuta, pojavilo se široko zeleno prostranstvo, a ona, ta plava magla, sada je postala bela i tako bela, iskidana u manje i veće gomile, plovi nad zelenilom. Plove te bele gomilice i plešu, čas se sustižu i prestižu, čas uspinju i spuštaju i u tom zanosnom plesu, negde nestaju. Trudila sam se da ih nađem, ali bezuspešno. Skrenula sam pogled na istočnu stranu. Iz zemlje je izranjala ogromna purpurna lopta koja je svojim purpurom zasenila okolinu. Brzo je stremila ka visini i u toj brzini se menjala iz trena u tren. Činilo se da se njenim izranjanjem smanjivala i kao da se purpur kidao po ivicama i pretvarao u zrakasto žutilo. Zraci su bili kratki, svetli i prodorni, a središte kruga je postajalo svetlo žuto i zaslepljujuće. I ti snažni zraci, to zaslepljujuće žutilo, kao da su upili maglu u sebe, pa osnaženi maglom, vinuli se u vis napuštajući zemni šar i, zajedno sa središtem, zaplovili svojim plavetnim putem objavljujući jutro novoga dana. Cela priroda se probudila i svako drvo, svaki žbun, svaka travka, svaka ptica, svaki mrav pozdravili su sunce i sunčev sjaj.

Bude se i stanovnici Rume, kroz koju prolazimo i, u lepoti jutra, spremaju se da proslave 1. maj.

Po izlasku iz Rume, s obe strane puta, rasprostrla se beskrajna belina. To su se voćke probudile iz zimskog sna i uz pomoć svojih nabujalih sokova su se okitile belim i rumenkastim cvetovima. Okitile su sebe i celu okolinu, sve do puta koji se odvaja za Vrdnik.

Od tog dela puta, moje misli su odlutale u Vrdnik, naselje, koje se razvilo na stranama dolinskih fruškogorskih potoka što daje terenu terasasti izgled, pa je i naselje terasasto. Okružen je sa tri strane brežuljcima, koji ga štite od vetrova, pa je u njemu toplije nego u drugim mestima. Vrdnik je rudarsko mesto na Fruškoj gori iz čije se utrobe kopao mrki ugalj; Vrdnik je manastir Vrdnik; Vrdnik je „Banja Vrdnik – termal“; Vrdnik je kula – deo nekadašnje tvrđave – izrađena u davnašnjem vremenu oko koje je sada smešteno Etno selo; Vrdnik je iznedrio Milicu Stojadinović – Srpkinju, veliku i cenjenu pesnikinju. Veliki pesnik P. P. Njegoš ju je nazvao „Vrdnička vila“. Bila je cenjena i poznata svim kulturnim pregaocima tog vremena i veliki prijatelj sa Vukom Karadžićem. Vrdnik je okružen šumama i vinogradima i sve mu to daje jednu posebnost i lepotu.

I tako, zanesena Vrdnikom, nisam ni primetila da smo se odvojili od puta za Vrdnik i prosto uplovili u zelenu dolinu, koja je okružena zelenim brežuljcima. To je predgrađe Iriga, naselja koje se rasprostrlo na padinama Fruške gore. Ulice su uske i krivudave. U prošlosti su bile popločane poludragim fruškogorskim kamenom i davale crvenkastu boju. Sada su prekrivene asfaltom. Nekada moćan trgovački i zanatlijski centar okupio je oko sebe pet manastira i, uz pomoć njih, postaje kulturni centar. Otvara se prva biblioteka, jedinstvena za ono doba, koja je kasnije prerasla u veliku čitaonicu. Knjige iz te biblioteke je koristio i Dositej Obradović dok je bio u manastiru Staro Hopovo. I danas je čitaonica kulturni centar Iriga. Ona razvija i unapređuje osnovne delatnosti biblioteke; povećava bibliotekarski fond; ispunjava svoju kulturnu misiju preko izdavačke delatnosti do očuvanja uspomena na Irižanina Borislava Mihajlovića –Mihiza – književnog kritičara i dodelom nagrada za dramsko stvaralaštvo koja nose njegovo ime. Za vreme kulturnog i ekonomskog procvata, Irig je bio multinacionalna sredina i svaka nacija se obrazovala u svojim školama na svom maternjem jeziku što je bilo jedinstveno u celom svetu toga doba.

Napuštamo Irig i krećemo putem koji se uspinjao, a sa obe strane, u nizu, dočekuju nas i ispraćaju jutarnjim suncem obasjani procvetali voćnjaci i vinogradi, povezani u špalir. U toj rascvetaloj bujnosti, sa obe strane puta, kao u nekom rascepu, pojavljuje se putokaz sa natpisom Hopovo. Put za Hopovo je uzak i spušta se u dolinu gde se pre nekoliko vekova, smestio duhovno i kulturno zdanje manastir Hopovo.

Sa leve strane puta, na sunčanoj strani, odmah ispod šume, nalazi se nepregledno prostranstvo vinograda. To su vinogradi zasađeni lozom koju je rimski car Marko Aurelije doneo na Frušku goru.

Put je ovde sada krivudav i prolazi kroz gusti deo šume, koju čine autohtono drveće – bukva i hrast, dok su četinari zasađeni. Sa obe strane puta visoko drveće okićeno mladim zelenim lišćem nadvilo se nad put, kao da ga čuva od sunca. Ipak, moćni zraci se probijaju kroz mlado zelenilo, padaju na put i svojom tananom svetlošću ga ukrašavaju tankim žutim linijama i daju posebnu čar. Sve je neobično i taj, ukrašen sunčevim zracima, vijugavi put koji je u usponu, i zeleni tunel kroz koji prolazimo, a onda se pojavljuje bela svetlost koja ukazuje da je to kraj puta kroz zeleni tunel.

Oči se navikavaju na svetlost i shvatam da se nalazim na visokom platou na Iriškom vencu, koji je oko sto metara niži od samog vrha Fruške gore. Oivičen je tamnozelenim gordim četinarima i tek ozelenelim listopadima. Baš u tim šumama, sa leve strane puta je smeštena čuvena bolnica za grudne bolesti, koja je ujedno i vazdušna banja. Sa obe strane puta koji je već na prevoju tamnozeleni proplanak je prekriven biser rosom. U jednom momentu mi se učinilo da se biser rosa ukrupnjava, otkida sa trave i uranja u dolinu proplanka. Ustvari, to sunčevi zraci miluju proplanak i igrajući se njime, biser rosom daje joj prostora da pozdravi novi dan.

Sa druge strane, zeleni proplanak je na blagoj uzvišici, a na sredini proplanka, kao da je spuštena, stoji bela breza. Svojom gracioznošću i svojoj lepotom, baš je ona ta koja treba svojom nežnošću da dočeka i isprati svakog dobronamernika. Bacam pogled na biser rosni proplanak i gordu usamljenu brezu. U jednom trenutku me je obuzelo čudno osećanje. Nisam znala da li je san ili java. Čak mi se učinilo da se biser rosa pretvorila u suze pa neutešno i proplanak i nežne grane breze plaču za nama, kao da su se slike spojile sa tim zvucima i sve se pretvorilo u prelepu zelenu simfoniju. Tako, u tom polusnu, napuštamo zemaljski raj i spuštamo se niz Frušku goru i Iriški venac.

Slika zamenjuje sliku. Ovoga puta mi se čini da letimo i ulećemo u gusto zelenilo. Ovaj deo puta je drugačiji. Urezao se u kosinu planine i deli je na dva dela, sa leve strane visina, a sa desne provalija. U jednom trenutku me je obuzelo čudno osećanje, osećanje straha od provalije i strah od ograničenog vidika. Sve je stešnjeno, usko – visina i provalija. Sa višeg dela useka vide se samo stamena stabla bez krošnji, a iz ponora zelene razgranate krošnje koje su skoro u našoj ravni i streme plavom nebu i suncu.

Po izlasku iz toga dela šume, krivudavim i strmim putem ulazimo u prelepu zelenu dolinu kroz čiji središnji deo prolazi put i tik uz njega bistri potok. Cela zelena dolina sa beličastim putem i bistrim potokom je uramljena tamnozelenim četinarima. Umirujuća slika, slika koja budi radost i spokojstvo.

Lagano napuštamo sliku iz rama tamnozelenih četinara i krećemo uzvišicom. Sa desne strane, padina je ukrašena mladim plastarima vinograda i ružičasto-belim cvetovima procvetalog voća. U magnovenju, čujem zujanje pčela i osećam miris belih cvetova. Sva čula su mi ustreptala, a u grudima prijatna bol koja se stapa sa prirodom i čini čoveka jačim.

Sa desne strane se proteže visoravan. Učinilo mi se da je ispod visoravni magla prekrila deo zemljišta. Naprežem se da razaznam predeo, i shvatam da to nije magla, da je to široka beličasta reka Dunav, koja svojim kružnim tokom razdvaja planinu od ravnice ili ravnicu od planine, a možda je baš ona ta koja mora da ukrasi celu okolinu. Tekla je reka Dunav mirno, uspavano, milujući obale svojim talasima, koji su svetlucali na jutarnjem suncu. Odjednom se gubi i već se nalazimo u utrobi Fruške gore. To je poseban doživljaj. Raskošna žuta svetlost i prigušeni zvuk motora zamenila je plavičasto-belu svetlost u tunelu. Tamo negde, u daljini, svetlost je bila jača. Žudeći za tom svetlošću, shvatila sam da bismo došli do te svetlije strane, treba da pređemo reku Dunav. U tom razmišljanju, pojavljuju se vitki beli piloni – stubovi mosta povezani prekrasnim trakastim i čeličnim belim vezovima. To je most „Sloboda“ koja spaja obale Dunava, planinu sa ravnicom, i Srem sa Bačkom.

Ulazimo u Novi Sad koji ima još tri zvanična natpisa na mađarskom Újvidék, na slovačkom Novy Sad i na rusinskom Нови Сад. Nazivaju ga još i Srpska Atina, kao centar srpske kulture.

Neposredno sa mosta „Sloboda“ ulazimo u novoizgrađeni deo Novoga Sada. Sve zgrade su izgrađene u savremenom stilu, ravnih linija i obojene različitim bojama i to daje celoj okolini posebnost. Sredinom ulice saobraćaj se odvija u četiri trake, pa nema zastoja iako izletnici žure ka mostu „Sloboda“ kako bi u Fruškoj gori proslavili Praznik rada, 1. maj.

Posle izvesnog vremena, krećemo sa autobuske stanice kroz stari deo grada. Napuštajući Novi Sad, pred nama se rasprostrla beskrajna ravnica prekrivena šarenim tepihom. Šare su pravougaone i obojene zelenom, crnom i smeđom bojom. Između tih boja, ravnicu ukrašavaju još nepravilno raspoređena bela ostrvca rascvetalog voća iz kojih se vidi uzdignuti đeram. Taj šareni tepih ukrašen je belim ostrvcima, to nepregledno šarenilo su njive i salaši bačke ravnice. Suncem obasjani, vredni ratari, prekrili su traktorima ravnicu i žure da obave sve radove u prolećnom roku. A naš autobus je plovio ravnicom kao lađa nekada po panonskom moru i uplovio u grad Suboticu.

Sunce je već odavno prešlo zenit i po tom prijatnom vremenu sam poželela da prošetam gradom. Krenula sam ulicom, u centar grada, na prostrani trg. Trg je kružnog oblika i najveći deo kruga zauzima prelepa gradska kuća. Izgrađena je u stilu secesije, obogaćena romantičkom notom mađarskog folklora, kroz šare stilizovanih cvetova, cvetnog nakita od keramike i kovanog gvožđa. To je četvorougaona trospratnica koja ima četiri ulaza i mnoštvo okruglih i uskih zasvođenih prozora, a na krovnoj konstrukciji svaki ugao je izdignut od osnove krova. Iz srednjeg dela, uzdiže se toranj koji je, samo do vidikovca, visok 45 metara. Odmah iza vidikovca, sa četiri strane tornja, smeštena su četiri okrugla sata koja pokazuju tačno vreme celoj okolini. Od tog mesta, toranj se sužava da bi na jednom srazmernom rastojanju, na nosaču od kovanog gvožđa, poneo krst. Obojena je tamnocrvenom, belom i pastelno crvenom bojom. Glavni i ivični delovi zgrade su crveni, a prostor oko prozora ,čiji su ramovi zeleni, svetlocrvenom i belom bojom. Krov je prekriven tamnozelenim, zelenim i belim žolnai crepom, od kojih su umetničkom veštinom oblikovane šare pa ceo krov liči na predivni šareni tepih.

Ta cela konstrukcija zgrade, taj prefinjeni sklad boja i ukrasa sa kojim je obojena; taj šareni krov sa šarenim tepihom kojim ga pokriva; taj toranj sa vidikovcem i satovima daju prelepu skoro nestvarnu sliku od koje čovek gubi dah i večno mu ostaje u sećanju.

Nedaleko od gradske kuće, nalazi se u neobičnom stilu zgrada u koju je smeštena biblioteka. Poseban kuriozitet su dva atalanta, koja na leđima nose jedan od najlepših balkona u gradu. Tu je i Narodno pozorište. Glavna karakteristika ovog zdanja su šest korintskih stubova.

Na centralnom delu trga nalazi se spomenik caru Jovanu Nenadu koji je proglasio Suboticu svojom prestonicom. Ispred spomenika je zelena fontana izgrađena žolnai keramikom, a u parku, ispred gradske kuće, nalazi se izuzetne lepote plava fontana građena takođe žolnai keramikom. Svojom lepotom forme i boje, čini celinu sa gradskom kućom i bujnim zelenilom oko nje.

Pored cvetnih stazica, postavljene su biste znamenitih Subotičana iz raznih oblasti nauke i kulture. Na samoj ivici parka, nalazi se česma od tri grnčarska krčaga iz kojih slabim mlazom teče voda, te svaki namernik može da utoli žeđ. Malo dalje od česme, uzdiže se figura koja predstavlja čoveka u narodnoj nošnji, malo pognut i u rukama drži kosu. Ta česma od krčaga i ta figura u narodnoj nošnji sa kosom u rukama predstavljaju žetvu na nepreglednim žitnim poljima subotičke peščare.

Još jednom sam bacila pogled na ceo trg, popila malo vode iz krčaga i napustila ga.

Sunce je plovilo svojim plavetnim putem i već se pomalo spuštalo prema zemlji. Oni snažni zaslepljujući svetložuti zraci postali su kraći i svetliji. Činilo se da se sunce spušta na zemlju i tim kratkim zracima prekriva nebeski svod raznim nijansama crvenila. Sve se to spojilo u ogroman purpur koji polako uranja u zemlju i najavljuje smiraj dana. Cela priroda se smirila i drvo i žbun i travka i ptica i svaki mrav potonuo u san, da tako okrepljeni dočekaju novi dan.

Marija Maričić, Subotica
rođena 1935. godne u Sremskoj Mitrovici
profesorka ruskog jezika i književnosti u penziji


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *