Luka (Beograd): Put u zemlju mirisa i boja

Luka (Beograd): Put u zemlju mirisa i boja

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija: Marko Stavrić, Jagdish Temple Sadhu

Jesen je bila topla. Miholjsko leto nije škrtarilo u rasipanju prijatnih dana i večeri sa temperaturama kao u aprilu i maju. Kada ne bi bilo rata unaokolo, inflacije i kriminala iznutra, kada bi bilo dovoljno plaćenog posla za sve, moglo bi sasvim lepo da se živi u Srbiji. No, sve je bilo suprotno od toga.

Tog suvog, novembarskog jutra 1993. godine, u kupeu prve klase, voza koji je, u osam časova ujutru, krenuo iz Beograda put Atine, bio sam jedini putnik. Udubio sam se u čitanje knjige. Na svaka dva do tri minuta okrenem stranicu i pomno čitam dalje. Alice Bailey & DjwhalKhul – The Yoga Sutras of Patanjali

Ranije se nisam zanimao za jogu. Znao sam da se moj prijatelj Zoran Tomić bavi jogom, da je predani aspirant na stazi joge. Zorana sam upoznao pre nekoliko godina na Adi Ciganliji gde se jedna grupa ljudi redovno okupljala, subotom popodne, radi sportske rekreacije. 

Reč po reč, i Zoran i ja smo počeli da razgovaramo o temama koje su izvan sporta i koje su udaljene svetlosnu godinu od uobičajenih kafanskih ispraznih naklapanja. Zoran je govorio o svojim interesovanjima za filosofiju, posebno indijsku, i za jogu, a ja o mojim interesovanjima za jezike i muziku. Zoran o svojim honorarnim poslovima kod raznih izdavača za koje je ilustrovao knjige, a ja o mom poslu na fakultetu.

Između nas se razvila jaka duhovna bliskost. Ova druženja su bila prekidana povremenim Zoranovim odlascima u ašrame u inostranstvu, a i sa dva moja duža odsustvovanja zbog studijskih boravaka u Njujorku.

Prva moja poseta Zoranu bila je, u stvari, poseta Snežani. Bio sam pozvan na večeru sa indijskim specijalitetima, koju je njegova devojka Snežana priredila u svom iznajmljenom stanu.

Samo nedelju dana od te večere, jednog popodneva, Zoran je nenajavljeno banuo kod mene. Bio je vidno uznemiren. Ovakvo njegovo stanje uznemirilo je i mene, jer je takvo raspoloženje bilo neuobičajeno za Zorana.

„Šta se desilo?“, upitao sam ga.

„U poslednjih nedelju dana, vojna policija me je tražila tri puta. Učestali su i teško da ću moći dugo da se skrivam. Moram odmah da odletim za Atinu. Potreban mi je novac za avionsku kartu.“

„Koliko košta avionska karta?“

„Dve stotine maraka.“

„I ja sam tanak sa novcem, ali, imaću za toliko. Daću ti novac samo pod jednim uslovom.“

„Kojim?“, zbunjeno me je pitao Zoran, ne znajući kakav ću mu uslov postaviti.

„Uslov je da taj novac ne računamo u dugovanje. Znači, neću ti pozajmiti novac, nego ću ti ga dati kao prijatelj prijatelju u nevolji. O njemu nemoj da razmišljaš kao o nečemu što bi ikada trebalo da vratiš.“

„U redu je. Prihvatam uslov“, sa olakšanjem je odgovorio Zoran i tek tada sede na stolicu koju sam mu ponudio čim je ušao u stan.

„Ide li Snežana sa tobom?“

„Ona će mi se pridružiti nekoliko dana kasnije. Još nije završila proceduru u ambasadi. Nismo planirali da ovako brzo odemo i da ću ja morati ekspresno da pobegnem.“

Sklopih knjigu pošto sam pročitao i poslednju stranicu. Pročitah onda i kratak tekst, ispisan penkalom na omotu knjige:

„Duhovnom bratu, sa željom da mudrost drevne Indije probudi uspavanu mudrost u njemu, da svetlost paramatmana potpuno osvetli njegovog atmana, jer su paramatma i đivatma po prirodi jedno – svetlost i sloboda.

Zoran Tomić, 5. oktobar 1993, Beograd“

U svakoj drugoj prilici iznervirala bi me nečija drskost da šara olovkom po žaketu knjige. Kada mi je Zoran poklonio knjigu, na dan njegovog leta za Atinu, dobro sam ga izgrdio što ju je oštetio.

Pogledah kroz prozor. Voz je prolazio kroz Grdeličku klisuru. Šine su zvonile, voz je otkucavao svoje uspavljujuće „taka-tak… taka-tak… taka-tak“. Zavukao sam ruku u unutrašnji džep sakoa i prstima dodirnuo pasoš u kome je na jednoj stranici bila nalepljena grčka viza, a na drugoj upisana i overena viza Indije. Ponovo otvorih knjigu, potražih početak i pročitah nekoliko redova prvog poglavlja:

Razumeo sam dobro tekst na engleskom, a onda ga prevedoh u mislima i na srpski, tražeći najpodesnije reči:

„1. OM. Sledeće uputstvo se bavi Naukom sjedinjenja.
2. Ovo Sjedinjenje (ili Joga) postiže se putem pokoravanja psihičke prirode i obustavljanjem čite (ili uma).
3. Kada se ovo postigne, Jogi upozna sebe onakvog kakav je u stvarnosti.“

Pošto sam pročitao celu knjigu sa komentarima, shvatao sam da reč „chitta – um“ ovde označava mentalne procese. Da „restraint“ treba da označi uzdržavanje od ili ograničavanje, obustavljanje mentalnih procesa. „Subjugation“ – pokoravanje, potčinjavanje bi trebalo da znači ovladavanje, u konkretnom slučaju, psihičkom prirodom.

„Da li čovek može da prestane da misli?“, pitao sam se.

Joga obećava besmrtnost i slobodu. Nije li to protivrečnost u samom poimanju da se besmrtnost i sloboda mogu zadobiti potčinjavanjem psihičke prirode i uzdržavanjem od misli? Prividno, ima kontradikcije, ali, ako se uzmu u obzir sve jogičke prakse koje Patanđali navodi, ovde se radi o samopoznavanju, o naporu pojedinca da upozna samoga sebe, kroz To i Ono – „AUM“, Boga i drugog čoveka, da nauči da vlada svojim psihičkim i mentalnim procesima, odnosno da zagospodari samim sobom. Ovde čak ni izdaleka nema reči o političkoj vlasti, o potčinjavanju drugih ljudi sebi.

„Vratiti se početku pošto se napravi čitav krug, nikada nije stvarno vraćanje na početak.“ Sa ovim mislima, otpočeh sa ponovnim čitanjem knjige.

Sišao sam na stanici u Solunu. Na izlasku sa perona, sačekao me je Zoran.

„Na moju poruku da ću doputovati, javio si mi da ćeš me čekati u Solunu. Kako to da nisi u Atini?“, zanimalo me je.

„Proveo sam dve nedelje u ašramu kraj Atine i onda odlučio da dođem u Solun i potražim neki posao. Rešio sam da ti se pridružim na putu u Indiju, a za to će mi biti potrebno nešto novca. Crkva Sveti Dimitrije nam je obezbedila smeštaj u parohijskoj kući. Već sam sa protom razgovarao, odobrio je da i ti budeš sa nama do polaska u Indiju.“

Proveli smo osam sati u vozu do Atine. Nekoliko minuta pre deset sati, ujutru, prošli smo carinsku kontrolu i odvezli se aerodromskim autobusom do aviona. Bio je to DC-9. Osluškivao sam rad motora. Volim putovanja avionom. Posebno uživam u trenucima uzletanja. Odvajanje teške mašine od tla i let, koji se odigravaju uprkos Zemljinoj teži, jedni su od dokaza čovekove slobode. Međutim, nešto je sada u motoru struglo. Radio je u nepravilnom ritmu. Frekvencije koje je proizvodio, pobuđivale su okolnu limariju da snažno zuji, gotovo pišti. Pogledao sam ka Zoranu koji je mirno sedeo do mene i čitao neke grčke novine, kupljene tog jutra. Bile su dnevne i nosile su datum – ponedeljak, 15. novembar 1993.

„Ne sviđa mi se ovo krkljanje motora. Voleo bih da ne letimo ovim avionom“, požalio sam se.

„Ostaje nam da sedimo i čekamo“, reče Zoran.

Posle čitavog sata provedenog u avionu koji se nije pomerao, stjuardesa zamoli putnike da napuste avion i da u aerodromskoj zgradi sačekaju poziv. Čekali smo na poziv naredna tri sata. Službenici aerodroma su bili ljubazni, stalno su nas nutkali osvežavajućim pićima i brdom piroški ili, kako se to moderno kaže, kroasanima sa šunkom.

Pošto je Zoran vegetarijanac, ja sam na sebe preuzeo šunku, a Zoran prazne kroasane.

Avion je zamenjen. Leteli smo do Milana dva sata. Na milanskom aerodromu mnogo obezbeđenja pod oružjem. Ovde smo proveli još dva sata, šetajući po holovima aerodromske zgrade. U pola osam uveče, ukrcali smo se u Boing 727 „Er Indija“. Devet sati leta do Delhija prošlo je veoma brzo uz ljubazno osoblje, u razgovoru i spavanju. Svitalo je dok smo napuštali zgradu Delhijskog aerodroma, na kome smo, u menjačnici, promenili po deset nemačkih maraka za rupije, kako bismo imali novac za taksi do hotela. Stigli smo do ulice Glavni bazar. Već se potpuno razdanilo. Dan je bio vedar, sunce blistavo, svaki predmet i svaki detalj predmeta na koje bi pogled pao, bio je uočljiv i jasan.

„Ako je Pariz grad svetlosti noću, Nju Delhi je grad svetlosti danju“, uzviknuo sam ushićeno.

Bilo je dosta ljudi na ulicama, obučenih u najrazličitiju garderobu – od tradicionalno indijske do zapadnoevropske i američke. Farmerke su preovladavale kod mladih muškaraca. Devojke i žene su bile odevene u najraznobojnije sarije. Nije bilo bledih i ispranih boja. Jarke boje su krasile svaki odevni predmet. Jednobojni i višebojni sariji. Muslimanke, a i po koja hindu žena, bile su obučene u pendžabi komplete; odozgo – tunika sa izvezenim i ukrašenim dekolteom ili bez veza i ukrasa, dole – široke pantalone koje se sužavaju od kolena ka stopalima.

Uzeli smo sobu u hotelu „Rama“, nedaleko od Glavnog bazara. Smeštaj je bio jeftin, samo pet dolara po osobi. Komfor sobe skroman, ali je sve bilo besprekorno čisto. Kupatilo bez kade ili tuš kabine, samo odvod na podu. Sobar je doneo dva ogromna lonca vrele vode za kupanje. Čudio sam se kako mu je to pošlo za rukom. Svaki lonac je imao najmanje četrdeset litara vode. Pošto smo oprali štroku od puta, odspavali smo nekoliko sati, a potom pošli u Ulicu Glavni bazar da kupimo neke sitnice. Glavni bazar me je podsetio na 14. ulicu u Njujorku. Velika gužva. Mladi, stari, deca… Nizovi prodavnica sa obe strane ulice sa otvorenim vratima, sa tezgama ispred i sve to krcato najrazličitijom robom. Bilo je šarenila na sve strane. Sve me je to zabavljalo i opuštalo. Kupili smo nekoliko sapuna sa dodatkom ulja mirišljavog bilja – sandalovine, papaje… paste za zube i još po neku sitnicu.

„Zar tamo gde idemo ne možemo da kupimo sredstva za higijenu?“, pitao sam.

„Možemo, ali ne u samom ašramu. Ako ih kupimo ovde, nećemo morati često da izlazimo iz ašrama. Kada si u ašramu, bolje je što više vremena provesti u njemu, praktikujući jogu, proučavajući Vede, Upanišade, Tantre, Vedanta i Samkja filosofiju, nego švrljajući unaokolo. Biće vremena i za hodočašće. Pretpostavljam da ne žuriš nazad u Evropu!“

Kupio sam još jedan manji ranac i jednu izrezbarenu, drvenu šahovsku garnituru koju ubacih u novi ranac, gde sam već smestio ostale sitnice. Ušli smo zatim u prodavnicu mirisnih ulja, tamjana, sarija i mnogo čega drugog. Snabdeli smo se sa po desetak kutija mirisnih štapića i po nekoliko bočica mirisnih ulja.

„Fino je kada se brojanice malo poprskaju nekim od ovih parfema“, objasnio je Zoran.

Na železničkoj stanici, ništa manja gužva. Čopori dece, grupe od po desetak ili dvadesetak dečaka i devojčica, musava, prašnjava, slabo i loše odevena, jure za strancima, proseći uporno, napadno, dosađujući kao muve. Ne napadaju fizički, ali se lepe uz ljude, pružaju ručice, bučni su, smeju se, galame, dovijaju se na sve načine da vam izmame koju rupiju, koji cent. Pravi mali glumci.

„Nemoj nikome davati ništa. Većina njih, možda i svi, rade za gazde koji ih guraju u prošnju i sav novac pokupe za sebe. Ako daš jednom detetu, onda moraš dati i svima drugima, inače ih se nećeš otkačiti do polaska voza. Pratiće te u stopu“, posavetovao je Zoran.

Poslušao sam ga, mada mi je bilo žao da jednom dečaku od pet ili šest godina nisam dao koju rupiju. Peo mi se taj dečak na cipele, mahao ručicama, smejao se, glumio nestaška, u stvari, pokušavao da me uhvati na neki svoj šarm koji je verovatno više puta prolazio u akcijama prošnje, pa ga se dečak onda uporno držao. Kada smo produžili ka šalterima, dečak je poskakivao za nama, pevao glasno i dalje se smejao. Više je, po ponašanju, bio razdragano dete, ali je tome pridodao i tehniku uporne prošnje.

Ručali smo u restoranu na krovu hotela „Rama“. Držali smo se preporuka koje smo dobili u Republičkom zavodu za zaštitu zdravlja u Beogradu, gde se, obavezno, pre puta u Indiju, u dva navrata dobija vakcina protiv kolere: „Nemojte jesti svežu salatu, sveže povrće. Jedite samo termički obrađenu hranu, a od voća i povrća, samo ono što ima koru koja se očisti i odbaci: banane, narandže…“

Dugo smo čekali na ručak, možda i ceo sat. Tako je bilo tu, tako je bilo i kasnije u drugim restoranima. Zoran je objasnio da je to zato što se uvek poslužuije sveže kuvana, pržena ili pečena jela, pripravljena tek pošto su naručena:

„Oni ti ovde neće dati jučerašnji ručak ili nešto što je jutros bilo spremano, čak ni nešto od pre pola sata. Sprema se potpuno svež obrok. Zato traje dok ne stigne, ali i zato što za njih vreme nema ono značenje koje ima za nas. Sat pre ili kasnije, dva sata pre ili kasnije, to im je sasvim svejedno. Nije tako samo u Indiji. Tako je uopšte na Istoku, ako izuzmemo Japan i Južnu Koreju. Ne znam kako je u Kini i Severnoj Koreji, ali, u Iranu, Iraku i okolo, svuda je tako sa odnosom prema vremenu i časovniku. Potrebno je samo da to prihvatiš, da se opustiš i videćeš kako sve dođe na svoje i bez naše žurbe i požurivanja. I još nešto. Indija je zemlja velikih kontrasta, šarenila. Videćeš stvari od najbeljih do najcrnjih, ali i sve ono između. Govoreći u pojmovima boja, Indija je ispunjena svim duginim bojama. Ono što mene fascinira, uprkos velike materijalne bede u kojoj živi ogroman broj ljudi, baš ti ljudi, siromašni i na margini ekonomskog prosperiteta, u sebi imaju očuvani duh nade i volje za životom. U Indiji se svako nada spasenju – najsiromašniji i najbogatiji čovek Indije. Amerikanci i Evropljani su zaboravili šta to beše spasenje. Zaboravili su da je spasenje, spasenje duše.“

„Misliš na Severnu Ameriku kada kažeš Amerikanci, zar ne?“

„Da, baš tako. U pravu si što mi zbog toga prigovaraš. Ne znam zašto se kod svih nas, kod svih širom sveta, uvukla ta pogrešna demografska odrednica da reč Amerikanac označava samo građanina Sjedinjenih Američkih Država.“

Ni šake, ni laktove nismo oslanjali na sto na kome je trebalo da se spuste tanjiri sa jelom. Bio je prekriven slojem prašine, mrvama čapatija, zrnima pirinča i koječega od ranijih gostiju. Zoran pozva konobara i zamoli ga da obriše sto. Vrlo ljubazan, uz izvinjenje, konobar pokaza najbolju volju da to i učini. Dohvatio je odmah, sa betonskog poda blizu nas, jednu veliku, mokru krpu, koja, inače, služi za brisanje poda, i odlučnim pokretom je spusti na ugao našeg stola, spremajući se da je povuče duž cele površine.

„Ne, ne, hvala, hvala!“, zavapio je Zoran i zamahao rukama da odvrati konobara od takve akcije.

Konobar se nakloni uz ljubazan i mio smešak i reče: „Izvinite“, ode do kuhinje i vrati se sa nekoliko velikih, čistih papirnih salveta kojima obrisa sto.

„Vidiš, to su ti kontrasti. Kako da se naljutiš na njega? Nema načina. On je iskreno ljubazan i srdačan, ali nema onu vrstu odnosa i osećanja za higijenu koju mi imamo. Ovde je mnogo prašine. Video si da mnoge ulice nisu asfaltirane. Vetar lako nanosi čestice te prašine svuda. Ovaj sto će, uskoro, ponovo biti prekriven prašinom.“

Stigli smo na peron na kome je bio postavljen voz broj 433 kojim je trebalo da otputujemo u državu Bihar, da siđemo na stanici u Džalampuru posle dvadeset i dva sata vožnje i da se odatle odvezemo u obližnji Monger gde se, na obali Gange, nalazi ašram koji je osnovao Svami Satjananda Sarasvati. Na svakom je vagonu bila istaknuta lista sa imenima svih putnika čija su sedišta rezervisana u njemu.

„Nigde nisam viđao da se imena putnika ističu ovako na javnom mestu, na spoljašnjoj strani vagona“, čudio sam se naglas.

„Valjda je to uvedeno iz nekih bezbednosnih razloga“, pokušavao je Zoran da razume ovaj, zaista, neobični postupak železničke administracije.

Osim neopisive gužve i neke vrste meteža koji je vladao na železničkoj stanici, upadljivi su bili policajci u čojanim kaki uniformama, opasanim širokim crnim kaišem. Na glavi šapke od istog materijala kao i uniforme, na nogama crne cipele. Svaki od njih je u ruci držao drvenu batinu, oko pola metra dugu, debljine pet do šest santimetara, sa ivicama na bočnim stranama. Da bi njome lakše baratali, na kraju batine je bio ušrafljen kratak lanac, a za njega zakačen kožni kajš, kroz koji je, provučena policajčeva šaka, lako prihvatala u dlan i držala kraj batine. Ubrzo videh upotrebnu vrednost ovih polumotki, kada su policajci počeli da sa krovova vagona rasteruju „putnike“ koji su imali nameru da putuju bez kupljene vozne karte. Prizor nije bio nimalo prijatan.

Živopisniju vožnju nisam doživeo do tada. Ušli smo u svoj vagon A, to jest, u vagon prve klase. Nije bilo zasebnih kupea, ali je svaki putnik imao za sebe kompletno sedište – od prozora pa do prolaza, kao i čistu posteljinu – jastuk, čaršav i ćebe – obezbeđenu od železnice. Zamislite naše vozove sa kupeima bez zidova koji ih odvajaju, sa kraćim sedištima kako bi se mogla ubaciti ista takva i sa druge strane vagona i dobićete jedan takav vagon A klase indijske železnice. Indijac obmotan lancima oko struka, oko grudi, oko nadlaktica i podlaktica, previše glasno uzvikuje, pružajući krajeve lanaca ka nama.

„Nudi nam da kupimo neki od ovih lanaca kako bismo vezali naše rančeve za ruku, ili za sedište, i tako sprečili lopove da nam ih ne odnesu tokom noći“, objasnio je Zoran.

Nismo kupili ni jedan lanac. Oslonili smo se na samozaštitu. Stavio sam veći ranac ispod glave, manji do naslona sedišta, opružio sam se i pokušao da zaspim. Noć je prolazila u čestim buđenjima, jer je voz stajao na svakoj usputnoj stanici, a to je značilo da će, na svakoj od njih, desetak Indijaca, koji nešto nude, protutnjati uz najglasnije moguće povike kroz vagone.

„Čaj, čaj, čaj, čaj, čaj…“, orilo se na svakih pola sata. Ta vika se čula najpre sa perona, a onda su prodavci utrčavali u vagon i, uz bučne uzvike, nudili čaj, razne grickalice, voće, kikiriki, indijske orahe, koje su mešali sa začinima, pa je sve to mamilo čulo mirisa i ukusa. Vreo čaj je sipan iz velikih porculanskih ibrika u plastične čaše za jednokratnu upotrebu. Voće i oraščići, tek ispečeni ili isprženi, služeni su iz posuda različitih veličina, a sve one su bile spakovane u najvećoj, koju je prodavac držao u ruci. Zahvatao je koštunjavo voće velikom kašikom i sipao ga u papirne fišeke. Doživljaj je bio nadrealan. Žena na sedištu na drugoj strani vagona kupuje kikiriki, uz koji, u zasebnom fišeku dobija i so. Kikiriki je neočišćen. Ona zagrize u ljusku kikirikija, prstima odvaja ljusku, baca je na pod, zrna kikirikija umače u so i onda ih stavlja sebi u usta. Uprkos buci i galami, koje su spavanje učinile nemogućim, meni je sve ovo bilo, u isto vreme, i zabavno i neobično. Prijali su mi mirisi začina, pečenih oraha i kikirikija.

U „Ganga-Darshan“ ašram, u Mongeru, stigli smo sutradan uveče, u devet. Odmah smo se, u jednoj od prostorija, pridružili sanjasinima i drugim aspirantima koji su pevali bađane. Proveli smo još dva dana u ašramu, tokom kojih smo slušali predavanja Satjanandinog najmilijeg učenika i naslednika, Svami Nirandžanandu. Potom smo, sa grupom jogina i jogini, malim autobusom otputovali u Rikju gde je Svami Satjananda držao Džagju – višednevne ceremonije posvećene kosmičkoj majci. U Rikji smo proveli osam dana. Ceremonije su izvođene svakog dana od osam sati ujutru, pa sve do četiri ili pet sati popodne. Dani su brzo prolazili.

Dok su se izvodili rituali visoke tantre, poznati panditi Indije pevali su himne iz Rg-Vede. Ponavljali su ih satima i danima. Korišćeno je i ozvučenje. Vibracije su bile fantastične. U jednom trenutku, tokom dana, panditi i svi okupljeni, zapevali bi neke druge pesme, neke druge himne, koje su meni zvučale kao narodni pripevi. Jednolično pevanje Rg-Veda je tada bilo zamenjeno melodičnim pevanjem. Tokom čitavog boravka u Indiji, imao sam neko čudno osećanje kao da sam se vratio kući. Jednostavnost ljudi, snažna prisutnost tradicije, pobuđivali su mi sećanja na detinjstvo, na pretke koji su živeli u selu, bavili se poljoprivredom, zanatima, gajili krave i sitnu stoku. Pitao sam se odakle kod Srba izreka: „Majko Indijo, zemljo Srbijo“.

Luka Joksimović – Barbat, Beograd


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *