Jovanka (Beograd): Putovanje u Kinu – Prinudno sletanje u Karači

Jovanka (Beograd): Putovanje u Kinu – Prinudno sletanje u Karači

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija autorke priče Jovanke Dimitrijević

Očarana izgledom kineskog paviljona na Zagrebačkom velesajmu, kao i izloženim eksponatima, dobila sam želju da izbliza upoznam svet koji sa mnogo mašte i umeća od trešnjinog drveta pravi izuzetno lepe komode, poličice, muzičke kutije i mnoge druge stvari. Čuvena kineska svila, porcelan i keramika su godinama zaokupljali moju pažnju. Želela sam da upoznam kulturu i način života najbrojnijeg naroda na svetu. Ta želja mi se ispunila pre više od dvadeset godina.

Na Daleki istok sam krenula sa grupom turista i pet muževljevih koleginica sa posla. Uz zagrljaj i poljupce, sa željom za miran let i srećan povratak, ispratili su me moji najmiliji, ćerka i muž. Na samom rastanku, muž mi je dobacio: „Nemoj da jedeš mnogo pirinča. Imaceš kineske oči.“

Nakon obavljenih formalnosti na aerodromu, poleteli smo oblacima u zagrljaj.

Putovanje je bilo prijatno. Moje saputnice su bile govorljive. Sa ženskim pričama i šalama, let do Pekinga učinio mi se kratak, iako sam na putu provela čitav dan. Naša jugoslovenska grupa od 25 putnika, smeštena je u tek otvorenom, luksuzno opremljenom hotelu u centru grada.

Prvi pogled sa trinaestog sprata ostavio me je bez daha. Mnoštvo ljudi na ulici, bicikli, rikše, autobusi i automobili. Svi se kreću, a ne čuje se ni jedna sirena nekog nestrpljivog vozača.

Zа vreme boravka u ovom velikom i po mnogo čemu specifičnom gradu, vodič nam je bila lepa Kineskinja. Mlada dama je tečno govorila francuski i naš jezik. Radi lakše komunikacije predložila nam je da joj se obraćamo sa „madam“.

Madam nam je sa ponosom pričala o svom gradu i o znamenitostima koje treba da posetimo.

Peking je glavni grad NR Kine. Ima oko 17 miliona stanovnika ako se uzme u obzir uže i šire područje grada. Ovaj grad je administrativni i privredni centar zemlje, centar nauke i obrazovanja. U ovom gradu se susreću istorija (rezidencije dinastija) i sadašnjost sa velikim zdanjima.

Kina ima karakterističnu arhitekturu i narod koji je u mnogo čemu jedinstven u svetu. Interesantno je stajati na ulici ili se polako voziti rikšom i posmatrati ljude. Ko bolje poznaje mentalitet ovog naroda može da vidi lepotu ljudske duše. Običan čovek u Kini osim svog jezika ne poznaje druge, ali se i pored toga lako sporazumeva sa strancima. Podare vam široki osmeh i sve vam odjednom postane jasno. Tad zablistaju beli, jaki zubi, a oči za trenutak liče na dve crte na okruglom licu sa jakom crnom kosom.

Kinezi su radan i disciplinovan narod. Skromno su odeveni kao da ne žive u domovini dobre svile. Ljudi su tako neposredni i jednostavni da je to prosto neverovatno. Ja više obraćam pažnju na ljudska osećanja, na bogatstvo duše nego na stvari koje nas okružuju, pa sam verovalno zbog toga impresionirana ponašanjem devojaka u fabrici vaza. U improvizovanoj fabričkoj hali, čiji krov prokišnjava, sede devojke za dugim stolom, oslikavaju velike i male vaze i pevaju. Za mene je to bio više nego neobičan prizor, a za njih skoro uobičajena slika. Devojke rade na normu i uopšte im ne smeta što krov prokišnjava i što im je u posetu došla grupa turista. One i dalje rade svoj posao i pevaju.

Možda se najveća snaga života ogleda baš u tome da veruješ u bolje sutra, a Kinezi u to, po svemu sudeći, veruju.

Pravo je zadovoljstvo šetati gradom i videli toliko različitosti. Pijace su pune rukotvorina raznih vrsta, suvenira, odevnih predmeta od prirodnih materijala, šivenih rukom.

Autobusom smo nekoliko sati obilazili grad. Stigli smo do nacionalnog restorana. Рre nego što smo uspeli da se približimo ulazu, ogromna dvokrilna crvena drvena vrata su se otvorila. Dva mlada momka koja su otvorila vrata, sa osmehom na licu i blagim naklonom poželeli su nam dobrodošlicu. Smešteni smo za dva velika, svečano postavljena okrugla stola u centralnom delu restorana. Na prvi pogled, izgledalo je kao da ispred sebe imamo dve velike ikebane od činija i činijica punih ribljih specijaliteta, pirinča, raznih raznobojnih salata, neobičnih preliva i mnogo čega još. Bilo je tu i začina koje se mnogi od nas nisu osmelili da probaju. Crveni lusteri, cvetni aranžmani, raznobojne salvete, činijice-tanjiri, štapići-escajg, bili su posebna atrakcija. Dok smo mi sticali prva znanja kod upotrebe štapića, od nekuda se čula tiha muzika i divan sopran. Ambijent stvoren za otkrivanje različitosti i uživanje.

Do najvećeg zida na svetu stigli smo autobusom. U podnožju, prodavnica do prodavnice. Suveniri i majice sa slikom Kineskog zida nisu zadržali moju pažnju. Jedva sam čekala da kročim nogom na najveći zid na svetu. Sebi nisam mogla da razjasnim da li osećam radost zbog ispunjene davnašnje želje da se nađem ovde ili me je obuzelo divljenje za ovo što su ljudi golim rukama napravili. Verovatno i jedno i drugo. Zid koji je nekada služio za odbranu od nomadskih plemena, danas predstavlja veliku turističku atrakciju. Objekat počinje na zapadu, a završava se na istoku. Dug je preko osam hiljada kilometara a širok preko pet metara, tako da se i veće grupe turista lako mimoilaze. Na zidu postoje stražare koje su u vreme odbrane imale svoju svrhu, a danas su i one turistička atrakcija. Zidom dominira cigla, a vide se kamen i zemlja. Njegova gradnja, sa prekidima, trajala je do XVII veka.

U pohode velikom Kineskom zidu pošla je cela grupa. Penjući se, razgovor je utihnuo, svako je bio sa svojim mislima. Na prvoj pauzi, bilo nas je manje. Do stražare, stiglo je svega nas nekoliko. Imala sam osećaj da nikada nisam bila bliža nebu nego tad. Doživljeno uzbuđenje i zadovoljstvo na Kineskom zidu podsetilo me je na pogled sa Meteora u Grčkoj. Dan je bio pogodan za pešačenje. Međutim, ograničeni vremenom, posle kraćeg odmora, krenuli smo nazad. E, tu je tek počela avantura. Oštećene stepenice od cigle nisu velika smetnja kod penjanja, ali kod silaženja nisu baš zgodne. Uz maksimalnu pažnju, prava je umetnost naći pogodno mesto da staneš celim stopalom. Za povratak nam je trebalo mnogo više vremena nego za penjanje, ali i to je bio doživljaj za sebe.

Udaljavajući se od Kineskog zida, nosim sa sobom najveće divljenje o veličini umeća i rada predaka najbrojnijeg naroda na svetu.

Da bismo došli do kapije Zabranjenog grada, prošetali smo čuvenim trgom Tjenanmen. Zabranjeni grad je kompleks carskih palata u kojima su živele i zemljom vladale dinastije Ming i Ćing. Običnom stanovništvu, pa čak i nepozvanim plemićima, bio je zabranjen pristup svetim odajama Zabranjenog grada. Do revolucije 1911. godine, carevi su upravljali zemljom iz Zabranjenog grada.

Početkom XV veka, počela je izgradnja Zabranjenog grada i trajala je punih 14 godina. Na izgradnji je radilo oko 200.000 radnika. Grad je sagrađen od opeke, kamena, mermera, drveta, pločica i mnogih drugih materijala. Ukrašen je zlatom, bronzom, bakrom i beskrajno lepim bojama. Ogromna drvena stabla su dopremana tako što su plutala kanalom, a kamen su dovlačili konji ledenim putem.

Palate, paviljoni, kapije, trgovi, terase, carski vrt, mostići i mnogi drugi objekti u ovom veličanstvenom kompleksu čine leđnu celinu. Sve deluje impozantno da se običnim rečima ne može opisati. Zabranjeni grad spada u najlepše i najbolje očuvane carske rezidencije u svetu. UNESCO ga је proglasio Svetskom kulturnom baštinom.

Hramovi predstavljaju jedinstvenu galeriju slikarstva i velikog umetničkog dostignuća. Zabranjeni grad spada u najlepša umetnička ostvarenja i jedinstveni muzej na svetu. U ovom gradu je sve postavljeno i obojeno tako da simboliše snagu carske vlasti.

Zavisno od svoje namene, veliki prostori (hale) imali su i svoje ime. Tako je „Hala vrhovne harmonije“ služila za ustoličenje cara i druge najvažnije carske ceremonije. Ovom halom dominiraju ogromni stubovi koji su ukrašeni raskošnim rezbarenim ornamentima.

Kako su zmajevi neizbežni u kineskoj tradiciji, zmaj ima centralno mesto u najvećoj hali. Pošto slonovi simbolišu mir, oni stražare nad prestolom.

Osim arhitekture, Zabranjeni grad očarava i divnim bojama koje kod kineskih careva imaju određeno značenje. Tako, na primer, krovovi glavnih zgrada vladara obojeni su zlatnožutom bojom, a krovovi hramova su plavi.

Osim što nas je zasipala istorijskim podacima, madam nam je mnogo pričala o lepom i originalnom umetničkom stilu koji je u Gradu vidljiv na svakom koraku.

Slušajući madam i gledajući raskoš oko sebe, u jednom trenutku sam se osećala kao carica. Ni u snu nisam sanjala da Zabranjeni grad izgleda ovako veličanstveno, ali sam se nadala da ću se naći ovde i da ću sve na licu mesta videti. Želja mi se ispunila i sa sobom nosim nezaboravne utiske.

§

Pre polaska na ovaj veliki put nisam obraćala pažnju ni na kratkoročnu ni na dugoročnu prognozu vremena. Znala sam da se na put ide avionom i da su avionske nesreće relativno retke. Nisam ni razmišljala o mogućnosti da avion može naići na nevreme zbog koga može doći do komplikacija pa čak i do pada aviona. Ne, o tako nečem nisam ni mogla ni htela da razmišljam. Tek u povratku suočeni smo bili sa činjenicom da moramo prinudno sleteti. Rečeno nam je da je u pitanju kvar aviona.

Putnici su nekoliko puta bili zamoljeni da bez panike pripreme svoje lične stvari radi napuštanja aviona. Kako nemamo vize za zemlju u koju prinudno slećemo, putnici se moraju strogo pridržavati uputstva posade aviona. Rečeno je da ćemo let ubrzo nastaviti drugim avionom. Obaveštenje je iznenadilo i uznemirilo sve putnike. Strah od neizvesnosli počeo je da se uvlači u naše kosti.

Prizemljili smo se na aerodromu grada Karači u Pakistanu. Put od aviona do aerodromske zgrade bio je vrlo neprijatan. Prolazili smo kroz špalir naoružanih policajaca kao da smo najveći kriminalci na svetu. Policajci su imali hladan i strog pogled, valjda je to uobičajeno kada vam neko nepoznat i nepozvan dolazi sa neba. Smešteni smo u veliku prostoriju carinske zone aerodromske zgrade. Rečeno nam je da ćemo let nastaviti drugim avionom, da sačuvamo avionske karte jer broj sedišta i dalje važi posto se radi o istom tipu aviona. Boravak u carinskoj zoni, bez mogućnosti napuštanja aerodromskog prostora protegao se na čitavih pola dana. Putnici su imali razne pretpostavke kako za razlog prinudnog sletanja, tako i za produženi neuslovni boravak u carinskom prostoru. Verovalo se da je u pitanju neki drugi razlog, a ne kvar motora kako nam je bilo rečeno od posade aviona.

Stiže nova informacija – danas nećemo nastaviti let!

Sa ličnim prtljagom, smešteni smo u skromni hotel pri aerodromskoj zgradi. Koferi su i dalje bili daleko od nas. Bilo je za očekivati da ćemo u toku noći najviše pričati o razlozima prinudnog sletanja. U sobi sam bila sa damom koja kod kuće nije imala užu porodicu, pa vrujem da joj je zbog toga bilo lakše da se opusti i zagrli mali jastuk na krevetu. Uz njen blagoslov, pre leganja, krenula sam u avanturu razgledanja hotela.

Moja radoznalost odvela me je do vrata na koja su ulazile zvanice u salu pripremljenu za doček važnog gosta sa pratnjom. Primetio me je lakej i, verujući da pripadam gostima, uputio me je ka postavljenom stolu.

Nisam imala vremena za razmišljanje i nikakve mogućnosti da se vratim ka vratima kroz koja sam upravo prošla. Kada sam se već našla u Sali, sela sam na mesto predviđeno za dame. Gosti su relativno brzo zauzeli svoja mesta. Svečano postavljeni sto je bio dug, prekriven finim belim stoljnjakom. Celom dužinom stola već je bilo postavljeno posluženje. Koliko sam mogla da procenim, u sredini stola su bili najvažniji gosti. Posle kraćeg pozdravnog govora domaćina, svečana večera je počela i trajala je do kasno u noć. Trudila sam se da svojim postupcima ni na koji način ne poremetim sklad koji je vladao za stolom. Želela sam da se ne otkrije da na ovu večeru nisam pozvana. Pravila ponašanja učila sam na licu mesta. Na trenutak mi se činilo da sam od straha zaboravila da dišem, plašeći se da će neki od onih policajaca doći da me udalji iz sale. Da tog straha nije bilo, večera i cela ova avantura bi mi više prijala.

Za vreme svečane večere mnogo toga sam čula, ali nisam razumela. Iz onog što sam videla mnogo sam naučila. Primetila sam da su i gosti i domaćini bili srednjeg rasta, markantnog izgleda. Na sebi su imali svetlu, svečanu odeću, tako da se ja svojim izgledom i odećom nisam mnogo razlikovala od njih. Verovatno zbog toga i nisam privlačila njihovu pažnju na sebe.

Pred jutro, kad su gosti počeli da se razilaze, potrudila sam se da prođem kroz ista ona vrata kako bih se vratila u sobu hotela. Za mene je ovo bio nesvakidašnji doživljaj. Međutim, kada sam se vratila u sobu, naišla sam na zabrinutost dame koju sam ostavila u krevetu. Ona se uplašila da mi se nije možda nešto neprijatno dogodilo i već je razmišljala da moj nestanak prijavi nadležnima. Kada sam se pojavila živa i zdrava, u Ljubičinim očima sam videla suze radosnice. To je bio prijatan trenutak i za nju i za mene.

Ubrzo je usledio poziv za ukrcavanje u avion i nastavak leta za Beograd.

U avionu smo zauzeli svako svoje mesto, prema brojevima sedišta koje smo imali od ranije. Kada sam u džepu sedišta ispred sebe našla svoju malu beležnicu iz Pekinga, shvatila sam da se ne vraćamo drugim, već istim avionom. Tad me je uhvatio neopisiv strah. Osetila sam slabost u nogama, ruke su mi se znojile. Osetila sam veliku nesigurnost. U tim trenucima, ceo život mi je prošao kroz glavu. Molila sam Boga da mi se slutnje ne ostvare, već da živa stignem u moj voljeni grad, da čvrsto zagrlim dve najdraže osobe, ćerku i muža, i da im kažem da ih najviše volim na svetu, što se na moju veliku radost i dogodilo.

Tek kada smo sleteli na Beogradski aerodrom, shvatila sam da su ovakva putovanja naporna i rizična, verovalno su zbog toga i nezaboravna. Iako je prošlo dosta vremena od putovanja u Kinu, još uvek su mi u svežem sećanju utisci sa tog puta.

Jovanka Dimitrijević, Beograd


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *