Jovanka (Beograd): Putovanje u Grčku – Hodočašće na ostrvo Vido

Jovanka (Beograd): Putovanje u Grčku – Hodočašće na ostrvo Vido

Drugo mesto u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Fotografija: Billy The Kid, Ostrvo Vido

U ranoj mladosti, posetila sam Atinu i Akropolj. To putovanje iskoristila sam da dopunim znanje iz kulture i nauke. Međutim, kako sam sticajem raznih okolnosti, često bila u prilici da od starih ratnika slušam o borbi srpskoga naroda za slobodu, javila se u meni želja da u Grčkoj posetim sva mesta koja su od značaja za našu istoriju. Teča Žika i njegov prijatelj princ Đorđe Karađorđević su me ubedili da se istorija srpskog naroda ne može dobro upoznati dok se ne posete Krf, Vido, Solun i dr.

Za svoje „pohode kroz srpsku istoriju“ odlučila sam prvo da posetim ostvro Vido, najtragičnije mesto naših junaka. Avionom sam putovala do Soluna. Kofere sam predala na terminalu a venac, cveće i sveće, ponela sam sa sobom. Put do Krfa nastavila sam brodom. Na Krfu sam sa nestrpljenjem i velikom zebnjom čekala sutrašnji dan kada ću brodom otići do Vida.

Sa pristaništa grada Krfa, u 10 sati, brod je krenuo prema ostrvu Vido. Dan je bio lep, sunčan, a more mirno. Kada se brod zaustavio, to je bio znak da smo stigli. Prvi pogled na ostrvo zadržao mi se na golom kamenu. Pitam se kako je moguće da su na ovakvom prostoru mogli biti sahranjivani borci!

Svi putnici su napustili brod, a ja sam, kao ukopana, stajala bez snage da se maknem. Osećala sam nemoć da kročim na tle ostrva. Čašom vode, kapetan broda mi je pomogao da se priberem. Dugo sam stajala na tom malom pristaništu. Skupljala sam snagu da stanem na tle ostrva na koje su evakuisani najugroženiji, iscrpljeni i bolesni borci.

Vido je za mnoge bila poslednja nada. Mnogi mladi borci su naovom ostrvu ostavili svoje živote i zato ja sada imam neugodnost da nogom stanem na to tle. Teško mi je, misli se roje, suze ne mogu da zadržim, maramicu nisam pripremila, pa se brišem dlanovima.

Po sugestiji kapetana broda, uputila sam se ka kamenom krstu, prvom spomeniku kojim je obeleženo stradanje na Vidu. Spomenik je bele boje i na njemu piše: „Besmrtnim herojim – Kraljevska mornarica – 17. maja 1922. godine“.

Spomenik je skroman, baš kao što su bili srpski vojnici koji su dali živote za slobodu svoje otadžbine. Spomenik odoleva vremenu i dominira prostorom na kojim se nalazi.

Idem da vidim mauzolej i poklonim se senima tamo sahranjenih vojnika. Krećem se obeleženom stazom. Pazim da mi noga ne krene van staze, uverena da ću tako izbeći da stanem na mesto na kojem se ugasio nečiji život. Pri pomisli na tako nešto, dođe mi da se uošte ne krećem, a opet, imam želju da vidim sve što se da videti.

Središnjim delom ostrva dominira mauzolej sagrađen 1939. godine. Iznad vrata mauzoleja piše: „Srpskim junacima – Jugoslavija“. U unutrašnjosti mauzoleja se nalazi veliki mozaik „Albanska golgota“.

U unutrašnjosti mauzoleja, nalaze se kasete sa kostima ratnika čija imena su bila poznata. Međutim, mošti neidentifikovanih vojnika pohranjena su u dva spoljna, bočna bunkera. Odmah po ulasku u mauzolej, tamo gde su zastava, cveće i sveće, priložila sam i ja cveće i sveće koje sam donela iz domovine. Venac i dalje nosim sa sobom. Venac sam namenila svim junacima, onima čija imena su poznata, onim borcima čija imena nažalost nisu poznata, kao i borcima koji su završili u Plavoj grobnici.

Dok sam čitala imena vojnika na kasetama, pored mene tiho prolaze grupe turista. Obradovala me je činjenica da se ljudi iz belog sveta interesuju za našu istoriju. Turisti su bili tihi, razgovarali su na nemačkom i engleskom jeziku.

Došlo je vreme da se oprostim od Vida i junaka koji se odavde nisu vratili.

Dragi moji junaci, vetar velikog rata oduvao vas je sa kućnog praga. mnogi od vas još čestito ni ljudi niste postali a u rat ste otišli. Moje hodočašće na Vido vođeno je željom da vam baš ovde kažem veliko hvala za slobodu koju ste nam izvojevali. Zbog vas sam danas ovde. Znam da ste dali poslednji atom snage za slobodu otadžbine, za slobodu svog napaćenog naroda. Vaša borba, vaša snaga, vaša volja, dostojni su svakog poštovanja. Hvala vam!

Donela sam vam Venac iz otadžbine zaliven suzama ostarelih majki, neutešnih žena i već pomalo ostarele dece. Sve vas oni još čekaju i nadaju se vašem povratku. Venac ispleten od snova nedosanjanih, od zagrljaja neostvarenih, od poljubaca u vazduhu ostalih, od pisama nenapisanih, od nadanja večnih.

Dok su penušavi talasi toplog Jonskog mora udarali u kamenu obalu Vida, na ostrvu je vladala tišina. Retki četinari stoje kao spomenici, a trava i ostalo nisko rastinje uvelo kao da saoseća sa životima koji su tu ostali večno.

Stojim na obali zagledana u Plavu grobnicu. Drhteći, dugo držim venac na grudima. Teško se odvajam od simbola u kojem su sakupljena sva sećanja, nežnosti i patnje. Svaki cvet u sebi nosi poruku iz otadžbine.

Bože, kako je to neopisivo stanje kada želiš da izaziš najdublja osećanja zahvalnosti a ponestanu ti i reči i snaga. Osećam pritisak u grudima i knedlu u grlu. drhtim, nemoćna sam na mestu gde su prestali da dišu srpski napaćeni vojnici, koji su založili svoje živote za našu slobodu. Sačuvali su nam krunu i državu.

Još malo sam se približila moru, nalazim se na samoj ivici ostrva. Suze mi zamagljuju pogled. U mislima sam sa ratnicima. Ne mogu da bacim venac u more, spustiću ga lagano u Plavu grobnicu. Ne sećam se da sam ikada u svom životu istovremeno osećala i tugu i divljenje, kao sada na Vidu.

Kosi zraci sunca me opominju da treba da napustim Vido. Lagano sam spustila venac u Plavu grobnicu. Venac se brzo izgubio u penušavim talasima mora.

Dok sam se brodom udaljavala od Vida, na blagom večernjem nebu svetlucale su zvezde. Molila sam zvezde da večno sijaju kako se nikad ne bi zaboravila slavna imena: Petar, Pavle, Miloš, Milan, Stepa, Živojin, Milunka i drugi.

Mnogi istoričari, putopisci, književnici, pesnici, umetnici, novinari, fotografi dali su svoj doprinos da ponešto bude ovekovečeno u vezi sa našom istorijom. Najveći doprinos dali su borci koji su položili svoje živote za slobodu svog naroda.

Moj boravak u Solunu i na Krfu bio je kratak da bih videla sve ono što je od značaja za našu istoriju pa sam svoje hodočašće na Krf i posetu Solunu ostavila za sledeće putovanje u prijateljsku Grčku.

Jovanka Dimitrijević
Beograd


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *