Fantomsko povećanje penzija u Srbiji

Fantomsko povećanje penzija u Srbiji

Vlada u Srbiji je euforično najavila povećanje penzija kao posledicu svojih odlučnih reformi. No decenije „reformi“ penzionog sistema, koje su za cilj imale promenu indeksacije na način nepovoljniji za penzionere, učinile su rast penzija nemogućim bez istovremenog smanjenja kupovne moći korisnika penzionog sistema, piše Ivan Radenković za Bilten. Prenosimo ceo tekst.

Javnosti se prethodnih par nedelja pronosila vest koja je u odveć poznatom trijumfalističkom tonu srpske vlade najavila povećanje penzija i plata od novembra meseca. Diljem zemlje se kroz sredstva javnog informisanja razlio politički optimizam čija je funkcija bila da retroaktivno legitimiše politiku vlade dajući joj odavno izgubljeni socijalni prefiks, ali i da iznova potvrdi „uspehe“ reformi koje vlast sprovodi. Naravno, kao glavni „uspeh“ srpske vlade navode se mere koje se tiču fiskalne konsolidacije. Nadasve ciničan karakter izjava premijera Aleksandra Vučića i njegovog ministra finansija Dušana Vujevića o povećanju plata i penzija propraćen je i namernom amnezijom vlasti o vlastitim potezima u tom polju. Uprkos forsiranom optimizmu, tako nužnom za samoreprodukciju aktuelne vlasti, opštenarodno veselje izostaje. Još uvek se ne zna u kom procentu će se izvršiti navodno povećanje, kao i stvarne razmere fiskalnog prostora, ali ovaj dugo najavljivani ustupak biće dopunjem izvesnim povećanjem PDV-a, naplatom akciza na električnu energiju, kao i vraćanjem „ukinute“ TV pretplate.

Ishodi ovakve političke logike svode se na prilično varljivu socijalnu redistribuciju: povećaće se plate i penzije u onoj razmeri u kojoj će se kupovna moć stanovništa smanjivati. Da bi se razumeo mehanizam koji stoji iza ove euforične najave, treba razumeti i logiku usklađivanja i određivanja penzija. Za razliku od ranijeg sistema indeksacije koji se određivao spram kretanja zarada, od dvehiljaditih se sistem indeksacije određuje sve više na osnovu cena (potrošačke korpe), s tim da su postojali i periodi zamrzavanja penzija ali i njihovog smanjenja prostim dekretom vlade. Kada se penzije indeksiraju samo cenama, kupovna moć penzionera se održava na nepromenjenom nivou, ali životni standard penzionera vremenom zaostaje za životnim standardom zaposlenih.

Švajcarska formula

Godinu dana nakon petooktobarske promene vlasti, stupila je na snagu prva reforma penzijskog sistema u okviru koje se stopa doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje smanjuje sa dotadašnjih 32% na 19,6%. Rasterećenje zarada je trebalo pokrenuti nova zapošljavanja i uticati na sužavanje sive ekonomske zone. Ipak, ova mera je uticala jedino na porast zarada usled smanjenog opterećenja doprinosima. Posledice po penzijski sistem su bile negativne jer je priliv od doprinosa drastično smanjen, dok je zaposlenost stagnirala. Takođe, tradicionalni sistem korigovan je novim indeksacionim mehanizmom*, tzv. švajcarskom formulom sa jednakim ponderom (50% indeksiranje zaradama i 50% indeksiranja cenama, tj. troškovima života), što je rezultiralo padom penzija.

Ovom merom, vlada je sprečila rast penzija paralelno sa rastom zarada, opet u cilju fiskalne konsolidacije koja je bila uslov za dalje inokreditiranje zemlje. Posledično, to je značilo da su se penzije kao vid individualne štednje počele progresivno udaljavati od njihove valorizacione osnove koja ima utemeljenje u radnom veku ljudi. Ovo je pak sasvim u duhu neoliberalne ekonomske ortodoksije koja potiče parametarske reforme redukcionistički ciljajući jedino na visinu procentualnog učešća penzija u BDP-u. Sve preporuke MMF-a u pogledu penzija tiču se smanjivanja njihovog učešća u BDP-u, što je jedan od uslova za dobijanje novih kreditnih aranžmana. Međutim, od 2001. godine pa do danas, udeo penzija u BDP-u hronično premašuje MMF-ove „egzaktne“ limite i „prag tolerancije“ od famoznih 10%, a uzimajući u obzir stupanj realne privredne aktivnosti zemlje ova granica neće biti dostignuta, osim u statističkoj gimnastici koja je postala amblematično svojstvo sadašnje vlasti.

Ponovljena reforma

Ključna stvar koja je potakla raskorak između penzija i zarada tiče se druge penzijske reforme iz 2003. godine i uvođenja bodovnog sistema indeksacije koji je nepovratno udaljio računicu penzija od njihove realne ekonomske osnove i obračuna minulih uplata doprinosa. U standardnom (tradicionalnom) sistemu sa unapred definisanom naknadom, koji je važio do 2003. godine, penzije zavise od:

  1. obračunske stope po godini staža koja, kao ključni parametar, pokazuje koji procenat zarade ulazi u obračun penzije za jednu godinu staža**
  2. od mere individualnih zarada (valorizacija i obračunski period***
  3. broja godina staža tokom kojih se doprinos uplaćivao.

Obračunski period je po starijim zakonima iznosio deset uzastopnih godina osiguranja koje su za osiguranika najpovoljnije, a valorizacija se vršila na osnovu rasta neto zarada.

Prema bodovnom sistemu, penzijska naknada jednaka je proizvodu sume godišnjih ličnih bodova i opšteg boda. Godišnji lični bod prati radni vek pojedinca, a izračunava se tako što se zarada osiguranika za svaku kalendarsku godinu stavi u odnos sa prosečnom godišnjom zaradom u državi za istu kalendarsku godinu. Indeksacija opšteg boda zavisi od procenta koji predstavlja zbir polovine procenta rasta (odnosno pada) troškova života i polovine procenta rasta (odnosno pada) zarada. Iako je ovde posredi kombinovana indeksacija, penzije polako gube dodir sa kretanjima prosečnih zarada što upućuje na dalje urušavanje standarda penzionera. Razlog ovome leži u tome što indeksacija opšteg boda ne uzima u potpunosti u obzir rast zarade, što dalje dovodi do stalnog pada stope zamene**** iz godine u godinu.

Ekonomski eksperiment

Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2005. godine predviđeno je da se penzije i opšti bod usklađuju dva puta godišnje samo s kretanjem cena, s tim što je postojala tzv. prelazna faza u kojoj su se od 2006. do 2008. opšti bod i penzije indeksirale modifikovanom švajcarskom formulom, koja je progresivno umanjivala faktor zarada (37,5% u 2006. godine, 25% u 2007. i 12,5% u 2008). Kako bi se Srbiji odobrio novi standby aranžman od MMF-a u vrednosti od 380 miliona eura, 2010. godine donosi se novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sistem indeksacije je ponovo promenio štimung – faktor kretanje zarada je izbačen iz kalkulacije, a umesto njega uveden je faktor rasta BDP-a. Penzije su se usklađivale dva puta godišnje (1. aprila i 1. oktobra) uzimajući u obzir kretanje potrošačkih cena u prethodnih šest meseci. Ukoliko je pak BDP u prethodnoj kalendarskoj godini beležio rast za više od 4%, penzije bi se usklađivale u procentu koji predstavlja zbir procenta rasta (pada) potrošačkih cena i procenta koji predstavlja razliku između realne stope rasta BDP-a u prethodnoj kalendarskoj godini i stope od 4%. To znači da bi se eventualno povećanje penzija moglo desiti samo u slučaju da BDP raste sa godišnjom stopom preko 4%, što se zadnji put desilo 2007. godine. Ovaj rast je više stvar lutrije nego planirane projekcije, pošto je dominantnom političkom pravcu realna ekonomija odavno prestala biti uporišna tačka.

Logika ovakvog ekonomskog eksperimentisanja gde veza između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada gubi svaku realnu poveznicu nespojiva je sa logikom javnog sistema penzijskog osiguranja. BDP kao faktor indeksacije nosi sa sobom i problem statističkih podataka. Podaci o BDP-u nisu ažurni, a zvaničan podatak iz Republičkog zavoda za statistiku se obično čeka više od godinu dana, dok se u međuvremenu statistika oslanja na predviđanja. Kako metodologija praćenja BDP-a još uvek nije definitivna, jer i dalje dolazi do promena u načinu njegovog obračuna, sve ovo dodatno komplikuje indeksaciju čineći je vrlo neadekvatnim instrumentom.

Dakle, najavljeno povećanje penzija nije nikakvo povećanje ako se ima u vidu postojeća indeksaciona racionalnost. Dobra penziona politika bi morala proizilaziti iz pametne politike zapošljavanja i drugačijeg indeksacionog sistema. Samo u tom slučaju bi se penzioneri i penzionerke mogli izvući iz egzistencijalnog blata u koji ih je bacila ovakava antisocijalna politika.


*Indeksacija podrazumeva usklađivanje iznosa penzija u isplati tokom perioda penzionisanja, za razliku od valorizacije koja obuhvata period pre penzionisanja.

**Obračunska (akrualna) stopa nije bila linearna, već se menjala u zavisnosti od broja godina staža. Za muškarce, obračunska (akrualna) stopa je iznosila 2,33% za prvih 15 godina staža, a zatim 2% za svaku narednu godinu. Za žene je za prvih 15 godina staža stopa iznosila 2,66%, zatim se uvećavala po 3% za narednih 5 godina, a za svaku godinu preko 20 godina staža stopa je iznosila 2%. Maksimalna penzija iznosila je 85% penzijske osnovice, a minimalna 35%. 

***Revalorizacija je procedura putem koje se ranije zarade usklađuju sa trenutkom odlaska u penziju tako da uzmu u obzir promene u cenama (inflaciju) ili u životnom standardu (realni rast zarada).

****Stopa zamene izražava procentualni odnos prihoda nakon penzionisanja i prihoda pre penzionisanja.


Ivan Radenković,
Regionalni portal „Bilten

Fotografija: Pepeljuga 1 (Panoramio), „Nije džabe izraz Utego se ko fića pred tehnički“ 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *