Dušanka (Novi Kozarci): Ženska priča

Dušanka (Novi Kozarci): Ženska priča

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija iz kultnog filma 1970. – „Love Story“

Beše snežni decembar sedamedeset i neke, kad sam krenula iz mojih Kozaraca preko Kikinde, Zrenjanina za Beograd, da bih išla dalje, drugim busom za Aranđelovac, kod sestre i zeta na doček Nove godine i da se vidimo.
Otac i ja smo puno radili po njivama i oko stoke, pa mi je putovanje prijalo.

Kad sam stigla u Beograd, prešla sam u drugi prevoz za Aranđelovac. Pored mene je seo jedan fin i zgodan mladić. Sestra je sela preko puta nas. Ja sam uzela ženski časopis „Bazar“ da prelistam, a njegova sestra zatraži novine. Dala sam joj, naravno, a ona kaže: „Srce si“. Njen brat je krenuo sa pričom koju sam ja rado prihvatila. Ja sa mojih dvadesetak godina, a i on je bio tu negde. Kaže da su i oni iz Banata, idu kod sestre i to u isti deo grada. Koja slučajnost. Puni elana i želja. Sve mi je izgledalo idealno romantično.

Pogled kroz prozor, preko Avale starim putem. Sneg se belio, a drveće puno inja. Sve je bilo svečano belo i lepo. Kao mlada u venčanici. Ostalo mi je to u sećanju posle četiri decenije. Uzeli smo isti taksi i izašli na istom mestu. Predložio mi je da se nađemo popodne da idemo u grad. Nisam odbila, ali nisam ni izašla. Onda sam se dala u razmišljanje. Pa, ja njega uopšte ne poznajem.

Možda je oženjen, ko zna kakve je naravi, možda ovo, možda ono. Pa šta će moji reći, prvi put ga vidim, a da izlazim s njim. Tako da sam odustala od susreta sa žaljenjem.

Sa sestrom i zetom sam fino provela doček Nove godine u prijatnom raspoloženju. Priče i čašćavanja je bilo, kako samo sestre mogu. Ali osećaj propusta je bio prisutan.

Pre par godina odem opet u Aranđelovac za Gospojinu. Vašar veliki, čitava ulica puna naroda i razne robe. Muzika trešti sa svih strana. Roštilj miriši, ražnjevi se okreću. Ima svega, od igle do buradi i kazanova za rakiju. Pa ringišpili i to me sve podseća na detinjstvo i ranu mladost. Kad su to bile glavne zabave na selu i poneka priredba i igranka. To je za mene bila uvek atrakcija. Naroda puno jedva se mimoilaze. (Što bi rekli stari: U gužvi se i deca prave. Malo šale ne škodi).

Ugledam neke polovne sandale kod jedne žene. Treba mi baš tako veći broj, retko imam priliku da nađem tako nešto. Priđem i kupim. Baš mi pašu, žena fina i prijatna. Pita odakle sam. Kažem od Kikinde. Kaže i ona je iz Banata. Prepoznam mađarski akcenat. Upitam je da li ima brata i sestru. Ispostavilo se da je ona sestra mog saputnika iz sedamdeset i neke. Pitam kako brat. Porodično stanje i sve tako. Kaže, penzioner je, udovac ostao sa decom. Predloži mi da mu se javim ali uvek me spreče neka pitanja bez odgovora. Dugujem mu izvinjenje za sastanak 70-i-neke.

Dobro je imati i lepih uspomena i odvijati filmove.
Možda se i sretnemo u staračkom.

Dušanka Vukoman, Novi Kozarci kod Kikinde


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *