Dragana (Novi Sad): Put(opis)

Dragana (Novi Sad): Put(opis)

Četvrto mesto u kategoriji „Najbolja ženska putopisna priča“ Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih. Štampana je u zbirci priča „Mladost u starosti“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity“.

Fotografija: Brook Shaden, Capturing Inspiration

Prolog

Dogovor?! A, to se nama (meni i njemu) nije događalo. Plan bi bio gotov, izručen pred mene, na to nemaš šta da kažeš, bar ja! Ne vidiš ništa ružno, a lepo zamišljaš nekako…

*

Početak

Postojala sam ja i pre. Tih godina svet koji sam poznavala (uzan krug), roditelji, rodbina, društvo iz škole, ulice…, ne znam da li su putovali, kuda, ni kako im je bilo. Moj dečji svet stao je sav u sobu ispod stola, prekrivenog što dužim stolnjakom; tu smo se zavlačili, šaputali, pipkali, a valjda je i to neko putovanje… tu si, a putuješ, putuješ, a ne mičeš se…

*

Ono sa koferima, e to je bilo već nešto drugo! Uzbuđeni, ili zabrinuti, užurbani, bili su roditelji, nastavnici, a mi, dečurlija, ne znam kako su oni, ja sam uvek bila u sebi, a to izvan mene, to su ipak bila i ostala dva sveta. Da ne lažem, i meni je neka jeza u stomaku bivala, ali sve se odigravalo bez mog učešća u tome, šta poneti: odeću, hranu, dokumenta, o tome su brinuli odrasli; ja sam ćutala, posmatrala, baš nije mogla da mi promakne ni progutana reč, poneki uzdah, ubojiti pogled…

*

Vozovi, ah, taj miris dima u tunelu, ravnomerni ritam odjeka kroz kamene useke, a pre toga, Una u ponoć, a u njoj pun mesec… Nasloniš ruke na prozor, glavu spustiš na ruke, udišeš miris Bosne i srpanjskog cveća, možda poželiš da sa nekim podeliš, ali češće je to bila ona setna samoća.

Split! Tek sviće još hladno jutro, treba čekati “Nazora”, isplovljava negde oko 14. E, tada su se svetovi razdvajali, jedan je ostajao, kao da se nikad neću u njega vratiti, a znam da ću morati, drugi je počinjao nasred Bračkog kanala…, izmaglica, nazire se moje milo i drago. Nikad jasno, ali uvek strasno, srce je tuklo jače od brodskog motora.

Bogami, to se detinjstvo, neosetno prelilo u mladost:
prva cigareta
prvi poljubac
drugi narod
druga vera
druga jela.

Duboka čežnja zauvek se uselila u moju dušu, baš kao fijuk bure kroz tesne ulice, preko belih lancuna kroz bokore oleandra i ružmarina. To neviđeno nebo plišano crno, načičkano zvezdanim čiodama… Bilo danju ili noću, nije se disalo, vec uzdisalo.

Isti miris borovine,
uvale tako prisne,
stene oštre i kliske,
obluci glatki,
morska trava golica,
vonja riba i školjke…

Tako malo je trebalo, bar se meni činilo, da tamo ostanem, da se tu završi moje putovanje…
Sudba me je vratila mojoj Panoniji.

*

Zrelo doba
Majčinstvo

Evropa!?! Put do Nizozemske, Mađarske, Austrije, Grčke, šta od svega toga vidim, osećam, pamtim.

Uloge su se izmenile, sad sam ja celu noć pakovala, pravila sendviče, treperila od treme – šta, kako? A moja deca, sigurna sam, iz potaje, posmatrala su moje zabrinuto i retko nasmejano lice.

Bože, divnih li puteva, hotela, uređenih, čak raskošnih kuća, marketa (besprekorno složenih artikala), muzeja, blještavih izloga. Mirisa se ne sećam, dodira još manje, a ukus uvek isti (ništa ne zameram). Možda beše trenutaka retke opuštenosti, bezbrižnosti, ali već sledeći… napeti do pucanja, do očaja.

I prođoše godine…

*

Usledila putovanja trećeg doba! Društvo vršnjaka, flaša rakije, red pesme, pa dranje; konačno tišina, glave padaju na sve strane naslona, autobus hrče. Pauze, redovi za toalet, espreso s nogu, srećna okolnost da u šaragama ima mesto gde se zavučem i prislonim glavu na staklo.

Promiču brda, potoci, njive, vinogradi, vijugaju seoski puteljci…

Granica, beskonačni minuti, dosada, pištanje mobilnih, pasoši; ona usiljena tišina i kisele dosetke, ne bi li uniformisano lice bar malo iskrivilo usne. Radost putovanja negde je u meni zakržljala, na tren se budila, pa tonula, šta sam ili koga iščekivala?!

Ta prokleta želja, ili bolje reći teskoba, da se u malo vremena proživi čitav život, ali isključivo njegov lepši deo.

Ohrid, ne prvi put. Taj put je bilo lepše, mlađe, luđe.

Mirisi, zvuci, teperenje jezera, dodir bez dodira, ljubav bez sutra, sve u jednom trenu zgusnuto, napeto do prskanja pupoljka jorgovana i cveta lipe. Žestina tog prvog susreta ne bledi, ali ostaje uverenje da je mnogo toga što je došlo posle bilo nezaobilazni, predvidivi sled: uvek veliki zanos, uzlet, opijenost i, naravno, pad bolan, uvek nekeko različit, ali bol…

Ohrid, drugi put, isti, a tako drugačiji. Jezerska voda, ni slatka, ni slana, ni reka, ni more, gusta, mirisna, a muzika makedonska, zagonetna, intimna, melanholična, pripada samo meni/tebi.

Zajdi, zajdi…

Bežim od mase, skrivam se među ležaljkama: jezero, planina i sunce. Svedok sam, umiren, sveden na disanje. Pusta plaža, tihi čuvari k’o senke promiču, ne ometaju suton, slažu suncobrane za dan novi. Taj bolni trenutak kad sunce klonu za goru.

Epilog

Prljavo belo, belo, a bolno, putovanje koga se ne sećam i ne želim da ga se sećam. Putovanje kroz zelenu špilju; ne znam da li sam se vratila sa tog puta, ali sam neka druga.

 

Dragana Malešev, 67 godina
profesorka srpskog jezika i jugoslovenskih knjževnosti
u penziji, Novi Sad


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *