Dragana (Novi Sad): Nije kraj

Dragana (Novi Sad): Nije kraj

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Fotografija: Oliver Švob, Fisherman’s town Komiža

Priča da su im preci došli sa juga, ovamo na sever, bežeći, naravno, od Turaka, zvučala je Larisi fon Žitko neuverljivo. Na najstarijem groblju u njenom rodnom gradu vire samo krstovi na kojima se tek naziru imena, prezimena, godine, tih dalekih predaka s majčine strane.

Lara o tome ni sa kim nije progovorila, sumnju je gajila u sebi do neslućenih granica.

Dok su njene vršnjakinje šaputale o prvim tajnama, ona je danonoćno lupala glavu: odakle su (je)?!?

Dobro, možda ovi stvarno jesu došli sa juga, a šta je sa drugom stranom, očevom? Tu je sve počinjalo i završavalo se pričom, što je Larisinu maštu sve više rasplamsavalo: sa zapada verovatno pre otprilike 300 godina! A ovo „fon“? Nema sumnje, neko je poticao iz Austrougarske monarhije! Samo ni traga nekom dokumentu, bar nekom dragocenom predmetu, skupocenom prstenu, vrednoj umetničkoj slici, nasleđu dalekih, bogatih, uticajnih predaka.
Kuće, imanja, makar oduzeta, niko nije ni spomenuo.

Larini bližnji nisu krili zabrinutost zbog njene zatvorenosti, zabrinutosti, zamišljenosti, ali kada je upisala muzičku školu i posvetila se klaviru, odahnuli su. Nisu ni slutili kako se Lara borila sa demonima porekla.

Jedno pismo izazvalo je nagli i presudni preokret u Larinom zivotu. Pisala joj je rođaka iz Australije!!! Znale su jedna za drugu, ona je bila majčina sestra od tetke, ali po godinama bliža Larisi i još po mnogo čemu važnom, što će se tek mnogo kasnije ispostaviti: Zlata. Prepiska je pokazala izuzetnu bliskost ove dve duše, hiljadama kilometara udaljenim. Zlatica je odrastala u strogo katoličkom duhu i pohađala klavir na Sidnejskom konzervatorijumu. U jednom od pisama, stigle su fotografije sa venčanja. Zlata se udala, rodila sina, pa kćerku, pa sina…

Lara fon Žitko, i dalje čudna, naročito za mladiće, nepristupačna i hladna devojka, upisala se na fakultet, završila ga, zaposlila se, udala.

Nikada nije prestala da u svojim maštanjima luta po prošlosti, tragajući za svojim precima.

Godine su je, za divno čudo, pored nesrećnog braka, činile i lepšom i blažom.

Između Australije i Evrope proticale su decenije, a časovnici u Larisinom domu, u zavisnosti od godišnjeg doba, razlikovali su se od osam do deset sati. Lara je znala da Zlata, bar mesečno jednom, telefonira sa njenom majkom, piše joj, i na tome se sve završavalo.

Kada je Larisa ostala siroče, imala je već ozbiljne godine, još radila, dugo bila već razvedena. Nije je iznenadilo pismo iz Sidneja, ali poziv da poseti svoju rođaku tako ju je uzdrmao da danima nije dolazila sebi. O tome putovanju nije uopšte razmišljala, niti je mogla, a nije ni želela: strah od letenja, nemaština…

A onda je stigao poziv da dođe u Vis, u kome Zlata i njen muž imaju kuću. Bilo je vremena za razmišljanje, tek je rano proleće; a oni stižu na Vis u maju, a Lara, čim počne godišnji, neka se pakuje i pravac na more.

Leto je bilo zestoko. „Petar Hektorović“, grdosija od trajekta, poput položene višespratnice, već u sumrak se vešto, tiho i po ko zna koji put, ušunjao u neveliku Višku luku.

Ni različitijih žena, ni bliskijih stvorenja!!!

Larisa fon Žitko i Zlata, (ime što joj pristaje), već od luke nisu mogle da zaćute ni tren. I večera i razgovor, do duboko u noć. Što bi jedna predložila, druga bi prihvatila za sutrašnji dan čiji su sati već otkucavali, već je sve bilo isplanirano. Lara se nikada nikome tako bezuslovno nije predala u ruke kao ovoj sitnoj, srdačnoj ženi, već starog, ali lepog lica, nasmejanih očiju, neverovatno sporih pokreta, ali žustrih reči, a duboke osećajnosti.

Viški dnevnik Lare fon Žitko

  1. dan

Dva ribara čekaju na obali neveliku grupu. Barka je spremna za obilazak otoka. More luduje, baš u inat domaćinima, i gostima koji ne razumeju čudi prirode. Izlazak iz Viškog kanala prošao je nekako, ali izrazi lica ribara unosili su brigu za povratak. Ko se plaši, oni mole da izađe na kopno i vrati se automobilom. Gospođa fon Žitko, nepokolebljivo odlučuje: povratak morskim putem. Sve vreme plove na dovoljnoj udaljenosti od obale, a valovi udaraju svom silinom u pramac. Krcka paluba, ali povratak je pobeda straha.

2. dan

Zlata užurbano pravi plan, nema odustajanja, ni kiša ni sunce ni bura, nisu prepreka. Da gošća prvo vidi groblje, pa ćemo dalje! Tik uz samu obalu – groblje, u sredini – crkvica. Beli, veličanstveni nadgrobni spomenici brojnih familija sa otoka, sveže cveće, venci, neumorna posvećenost i briga i pažnja za pokojnike, pretke. Lara se prenu, kad na jednom upadljivom spomeniku ugleda ispisano velikim slovima „fon Žitko“ i obojenu oslikanu mermernu ploču! Nije više čula šta je Zlata pričala. Kada su stigli na uzvišicu, sunce je već pržilo, strme stepenice, žbunje puno trnja, miris bilja, i na steni, divna kuća. Zlatini rođaci! Kad su ti ljudi stigli da je na ovoj oštroj i nepristupačnoj steni izgrade, do detalja nameste, ukrase i prepuste se ovoj nestvarnoj lepoti!? Sa terase, moglo se nesmetano posmatrati nekoliko uvalica/plaža, usidrene barke, na sredini zaliva, dva mala kamena ostrvca. Ljubazni, opušteni, gostoljubivi… Lara se usiljeno smeškala prisećajući se svoje vlažne, prašnjave mansarde na periferiji – doma svog. Ne, nije zavidela, samo je duboko uzdahnula pravdajući se društvu da ni okom ni uhom ne može da primi odjednom toliku količinu divlje lepote.

3. dan

U Zlatinom programu tog dana je bio na redu obilazak Titove špilje. Bog zna koliko stepenica! Lara ravničarka, herojski se izborila sa usponom; fizički napor nije doneo nekakvo naročito zadovoljstvo, a kamoli uzbuđenje. U svakom slučaju, Zlata je ispunila zacrtani plan. Uveče su svi bili umorni, a posle večere, Lara i Zlata su jedva čekale da ostanu same. Sve dublje su uranjale, razotkrivale jedna drugoj sopstvene živote, iskreno, bez ustezanja. Larisa je uživala naročito kada su pričale o muzici (bile su na dva večernja koncerta u letnjoj bašti). Zlata je bila jako muzikalna, imala je zvonak glas, i bez greške znala da otpeva bezbroj romansi, gradskih pesama; da ne poveruješ da je sa pet godina stigla u Australiju. Lara se i čudila i divila, a kada je jedne noći Zlatica zapevušila Debisijevu melodiju, nije krila oduševljenje. Već iznurene od dnevnih obilazaka, od noćnih razgovora (znale su čak da zapevaju u dva glasa), odlazile su na počinak, svaka u svoju sobu, obe načisto sa tim da priči nema kraja. Zlata je, kako je sama govorila, trenutno tonula u san, a Lara je znala jos dugo u noć, da oslonjena na prozor, bludi u nebo, pitajući se u čemu je smisao ovih događaja. Zar nisu to samo zrnca peska, kapi mora, jugo što uznemirava i škripa palube?… Nešto je Lara iščekivala, nešto je Zlata prećutkivala, ili je to bila samo Larina uobrazilja.

4. dan

Zlata je uživala u ulozi turističkog vodiča. Poseta Komiži, najvažnijem mestu na otoku, bila je isplanirana do detalja, a tek izlet na otok Biševo?!? Lara se jedva uzdržavala da uzbuđenje i oduševljenje primiri i utiša. Romantični jedrenjak, prepun razdraganih turista, plovio je svoju svakodnevnu letnju turu, a posada rutinski upravljala i smeškala se euforičnim putnicima kakvih se nagledala prohujalih dana, leta i godina… Kako je ušla u more, tog vrelog prepodneva, Larisa nije izlazila iz njega satima, do ukrcavanja za povratak. More i ona, za treće(g) tu nije bilo mesta.

5. dan

„Kako je Bog ovom otoku podario neviđeno bogatstvo“, uzdahnula je Lara kada su se tog jutra uputili na vrh Visa u Velo Selo. Velika procesija oko crkve, vernici nose Gospin kip. Veliki praznik, Vela Gospa, 15. kolovoz. I more i borovina, i limun i maslina, i lovor i oleander, i vinogradi i stada ovaca… Lara ne krije divljenje prema vernicima, starim, bolesnim, deci; znojava lica, otežale noge, žeđ, umor, ali niko ne izlazi iz reda.

6. dan

Obe spavalice, tog jutra su se Zlata i Lara digle u ranu zoru, već oko 5 sati. Noć bez daška vetra, one neispavane, ipak su stigle na vreme da se ukrcaju na katamaran za Hvar. Na isturenom delu otoka, skriven među čempresima, franjevački samostan. Lara požuri, Zlata za njom. Veliki atrijum, u sredini, kameni antički bunar pokriven čeličnom rešetkom, osiguran teškim katancem. Na zidu plakat: u dvadeset časova, koncert mladog pijaniste i naveden program. Zaverenički se pogledaše, očima se dogovoriše. Ali dug i vreo dan je bio pred njima! U dvorištu samostana fotoaparat beleži usiljene poze pored velike amfore, u pozadini more… U muzeju, slika „Tajna večera“ preko celog zida… U obližnjem restoranu, u bašti, obilat doručak posle koga nastupa obamrlost i tromost, razgovor zamara i zamire. Od prvog ushićenja, njih dve obeshrabrene vremenom (tek je deset sati) prilaze rivi. Ni manje ni više, kapetan ih poziva da budu gošće na jahti koja upravo isplovljava prema Paklinskim otocima. Obe prsnuše u smeh i za čas se nađoše za kapetanovim stolom. On ih ljubazno nudi pićem i hranom. Lara i Zlata su site, dovoljan im je ovaj užitak, plovidba, kristalno more, stenoviti otočići sa zelenim kapicama, mirisi, zrikavci, raskoš, bogate, luksuzne (ne zna im se broja) jahte/vile, po uvalama kupači… Kapetan gasi motor; stapaju se sa modro-zelenim morem. Pijani, bučni gosti skaču sa broda u more da ohlade glave i stomake. Zlata i Lara ćute. Iz njihovih pogleda gube se jahte, raskoš, luksuz, ostaje gola, božanska lepota. Uveče, ne dišući, ne govoreći, slušale su u atrijumu zvuke i odjeke klavira, muziku Baha, Mocarta, Šopena… Ćutke su utonule u sedišta katamarana. Crno nebo sjedinjeno sa valovima i pun mesec. Zauvek će tu sliku Lara poneti u sebi i tek stavljajući je na platno rasteretiti svoju ustreptalu dušu. Te noći, bar tako se Larisi učinilo, Zlata je bila na ivici iskušenja da joj poveri porodičnu tajnu. Nesrećna veza između te devojke i mladića zauvek je zavadila, udaljila i posvađala članove familije. Toliko samo je Zlata jedva izustila. Rastale su se tog leta tužnih očiju, dugo mašući, Lara sa broda, Zlata sa obale. Pisma su nastavila da lete s jednog kontinenta na drugi. Lara se ponovo prepustila čamotinji i kolotečini.

*

Bez imalo ustezanja ili bar očekivane uzdržanosti, Larisa je te godine odjurila u Viennu (Beč) na poziv čuvene pijanistkinje. Po Lari je to bio neki znak: na redu je sever! U stanu mlade pijanistkinje, u jednom od elitnijih becirkova, dva klavira, čavrljanje jedne sredovečne i jedne mlade žene, teklo je opušteno. Obišle su Prater, Šenbrun… Nije Larisa bila voljna razgledanju muzeja, spomenika… Kada su, tog dana, vozom stigle u Salzburg, provozale se u čamcu po mesečevom jezeru (Monsee), Larinom duševnom stanju pretila je ozbiljna opasnost. U „Mocarteumu“, Larisa je klonula.

*

Na ogromno groblje u Beču, otišla je sama, hladnog 27. januara. U zajedničku grobnicu, položila je sliku „Pun mesec između Hvara i Visa“, Volfgangu za 260. rođendan.

*

Činilo se da je gospođa Fon Žitko odustala od traganja. Nikako! Nagnuta nad mapom, prstom je lutala po istoku; u poverenju, nadala se pozivu da poseti rođaku koja živi u jednoj zabitoj varošici na jugu.

Dragana Malešev, 68 godina
profesorka srpskog jezika i jugoslovenskih knjževnosti
u penziji, Novi Sad


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *