Dimitrije (Beograd): U Lukovskoj banji

Dimitrije (Beograd): U Lukovskoj banji

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.

Fotografija: V. Vitorović, Crkva Sv. Mine, Štava

Da se penzioner otisne na turistički put treba da se sklopi više detalja: da je relativno zdrav, da je uštedeo dovoljno novca za boravak u nekom hotelu ili u privatnom smeštaju, da je uskladio stav sa svojim bračnim drugom, da ima solidan prevoz do željenog odredišta i da ima unapred rezervisan smeštaj u hotelu, privatnom smeštaju, odnosno u zdravstvenoj ustanovi.

Kada se ispune svi ti zahtevi, ako mu uz to i meteorloška prognoza ide na ruku, onda se penzioner, budući cenjeni turista, sprema za put, nadajući se da ga u našoj teško predvidljivoj turističkoj sredini ne čekaju neka nova neprijatna iznenađenja.

Pošto spadam u tu najbrojniju grupu građana majčice Srbije, pre nekoliko godina sam se i ja detaljno pripremio za pustolovinu odlaska u Lukovsku banju. Razloga je bilo poviše, osim već nabrojanih: banja se priprema za ofanzivniji nastup na turističko tržište, ima dobro organizovanu lekarsku ekipu za razne vrste pomoći, ima unutrašnje i spoljnji bazen, stalno je popunjena za mesec-dva unapred, a cene negde na granici mojih materijalnih mogućnosti.

Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, čak i penzioner danas može da se o svemu obavesti preko interneta. Spadam u mali broj onih koji se služe tom tehnologijom, iako su uveliko zagazili u osmu deceniju života, pa sam informacije o banji (koje, doduše, uzimam sa izvesnom rezervom, jer su najčešće reklame), pronašao i rezervaciju izvršio preko interneta.

Sada je valjalo obezbediti prevoz. Na autobuskoj stanici mi ponudiše direktnu liniju. Kupih karte sa rezervacijom mesta. Kažem, dva meseca pre polaska, valjda će biti sigurno. No, ne lezi vraže! Kada sam došao da sednem na svoje, pre toliko vremena, rezervisano mesto, mesta su bila prodata putniku iz Novog Sada. Onda smo uz pomoć konduktera upoređivali vreme kupovine, koristili neko kondukterovo mesto i smestili se. Druga nevolja se pokaza u Kuršumliji, tu nas šofer obavesti da nema direktne linije od Beograda za Lukovsku banju, da treba da čekamo sat i po ili dva neki lokalni autobus. Uteši nas da neće da nam naplati vožnju tih tridesetak kilometara, jer smo je već platili. Na autobuskoj stanici postoji kafana starog tipa (krčma) „Hajduk Veljko“. Deluje prilično zapušteno, ali kuvaju izvrsnu domaću kafu. Uz utehu ljubazne konobarice koja kuva tako dobru kafu i uz prilično glasnu novokomponovanu narodnu muziku sa nekog staničnog razglasa, sačekasmo željeni prevoz, neki lokalni prilično rasklimani omanji autobus koji se zaustavljao gotovo na svakoj krivini, čak svraćao sa glavnog puta u neko selo, jer je imao dva putnika iz tog sela.

Put od Kuršumlije do Lukovske banje nije potpuno asfaltiran, deo puta je makadamski, a najviše je putnika iz usputnih planinskih sela. Svi poznaju sve, tako da se ovde osećam kao tuđ elemenat, što i jesam. Penzioner-turista, to vam je turista za nevolju: malo troši, mora se sa njim biti pažljiv, jer može mu pozliti, a i za penzionere se odgovara kao za normalne ljude. Put je pun krivina, minu me želja za nekadašnjim crnogorskim džadama iz vremena moje mladosti.

Iza oveće krivine, izbismo iznad udoline koja se naziva Lukovska banja. Naselje prilično novo, nekoliko višespratnica, bazeni s vodom, a dolinom između kućica, teče rečica. Prema podacima koje sam prikupio s interneta, Lukovska banja nalazi se na padinama Kopaonika, na visini od 681 metra, okružena je planinskim vrhovima višim od hiljadu metara. Ima dosta izvora mineralne vode i dva savremena hotela. Samo naselje nastalo je početkom 20. veka. Kažu da je prvi stanovnik bio neki Avram Vasiljević iz Kamenice, koji je ovde napravio prvu kuću 1900. godine. Inače, tuda je prolazio rimski put prema Carigradu, a u okruženju je bilo dvadesetak rudnika. Ovo područje je, zbog svojih toplih izvora, tvrde medicinari, služilo za oporavak isluženih rimskih vojnika.

Lukovsku banju okružuje niz sela od kojih su neka već ostala bez stanovnika. Po imenima se vidi da su ih naselili ljudi iz stare Hecegovine: Lukovo, Seoce, Štava, Mrče, Trebinje, Parada, Rastelica, Ljutovi… U selu Mrče, nađeni su tragovi livnice. Tu se vadilo i lilo olovo za krovove nemanjićkih crkava, piše u nekom turističkom letku.

Obići većinu interesantnih objekata na području Banje nije jednostavno. To zahteva odličnu kondiciju, a trebalo bi unapred nešto saznati i o tim objektima. Na moju žalost, nisam našao nikakvu knjigu ili priručnik o ovom kraju. Nekada je postojala knjižica nekolicine autora, ali je ona davno rasprodata, a u turističkim planovima ove banje nisam našao informaciju da će u skorije vreme objaviti neki turistički vodič o ovom kraju. Siguran sam da bi se prodavao, kao i da bi pomogao da se poveća turistički prihod Banje.

U samoj Lukovskoj banji i njenoj okolini, ima više interesantnih objekata. Kupatilo Kralja Milutina prati legenda da se kralj Milutin, koji je često lovio u ovom kraju, kupao baš na izvoru nad kojim je napravljena posebna zgrada sa kadama za teže slučajeve, pa o korišćenju tog objekta odlučuju lekari. Iako je sve vezano za ime tog srpskog kralja, u tom mestu niti se gde može videti njegov lik ili freska (izuzev u crkvi) niti se može kupiti razglednica sa njegovom slikom, o čemu bi turistička organizacija morala da vodi računa.

Oni koji se bave planinarenjem, verovatno će se popeti na stenoviti vrh iznad Banje na kome se nalazi crkva Svetog Đorđa. Sama crkva nije istorijski spomenik, ali zato onome ko se popne na vrh, izlokanim kolskim putem uz veoma strmu stranu, vidikovac pored crkve omogućava vidik koji se retko dožiljava. Odatle se mogu napraviti i dobre fotografije same Banje. Povratak je lakši, iako je put veoma strm, a do crkve vozi i jedini posebno opremljen taksi koji funkcioniše u Banji.

Oko same Banje, izgrađeno je nekoliko takozvanih „staza zdravlja“. One nose različite brojeve i razlikuju se po težini. Prvu od njih, stazu broj dva, obišao sam posle nekoliko dana boravka. Staza vodi od hotela do crkve Svetog Petra i Pavla, a duga je 960 metara. Ona obuhvata prelaz preko reke, prolazak strminom kroz šumu, zatim delom ravnine, dok je povratak predviđen saobraćajnicom. Sama crkva, za koju se takođe tvrdi da potiče iz vremena kralja Milutina, nekoliko puta je obnavljana i nema bitniju istorijsku vrednost. Izlet, međutim, treba preduzeti i radi sticanja fizičke kondicije i radi lepih vidikovaca.

Posebno je interesantna crkva Svetog Mine u selu Štava. Jednobrodna crkvica sa kružnom apsidom i oltarom, a na nadvratniku piše da je obnovljena i osvećena 1645-1647. godine. U njenoj istoriji se tvrdi da je podignuta 37 godina posle Kosovske bitke. Kameni krov je dotrajao i trebalo bi ga obnoviti. Posetioci ostavljaju novac za sveće na crkvenom prozorčiću i vidi se da se tu odavno sakuplja i niko ga ne dira, što je neobično za ovo naše vreme. Oko crkve je savremeno seosko groblje, ali ima i znatno starijih grobova. U blizini je škola u kojoj su ostala samo nekoliko učenika, pa joj verovatno preti zatvaranje.

Da bismo došli do Štave, koristili smo od Lukovske banje jedini taksi. U povratku smo prošli pored izvora koji se naziva Devojačka suza. Legenda kaže da je tu od tuge umrla devojka čiji verenik je poginuo u ratu, a ona toliko plakala da se pretvorila u kameni izvor. Izvor se zove „devojačka suza“, jer tu čitave godine kaplje voda, samo kap po kap, što liči na suze. To je je lepa osnova da Banja čak raspiše književni konkurs na tu temu.

Osoblje u hotelima, kao i lekarske ekipe, veoma su ljubazni, uslužni i odgovorni. Izgleda da je to i rezultat izbora: radnici u hotelima su se unapred opredelili za rad u njima, to su uglavnom mlađi ljudi iz Banje i okoline. To je dobra poslovna orijentacija Banje: stvoriti neku vrstu porodičnog uslužnog servisa, a firma koja funkcioniše na tom principu, čini se – uz dosta strogu upravu koja vodi računa o svim detaljima, obezbeđuje da ljudi ostanu da žive u kraju, da tu zasnivaju porodice, a osim toga, da imaju i obezbeđen posao, egzistenciju za sebe i svoju decu.

Nažalost, nikakvih organizovanih izleta nema, a ni informacija izuzev oskudnih letaka koji sadrže medicinska obaveštenja. Uz dobru pripremu, uz večernje sedeljke sa projekcijama, uz informativni materijal o kraju, postoji mogućnost da se ovde ne nudi samo čist vazduh i topla voda. Da ne zaboravim, nedaleko od hotela, postoje dobro opremljeni depandansi izgrađeni od drveta koji za malo veći novac nude gurmanske specijalitete (jagnjetinu ispod sača, lepinje sa kajmakom i slično).

Ostaje za neke nove generacije turističkih radnika da od Banje stvore pravi turistički raj. Banja je, inače, deo ponude Prolom banje, što verovatno utiče i na lične inicijative ovdašnjeg osoblja.

Dimitrije Janičić, Beograd


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *