Danica (Kragujevac): Moje putovanje za Čikago i boravak u njemu

Danica (Kragujevac): Moje putovanje za Čikago i boravak u njemu

Priča sa Konkursa za najbolju putopisnu priču starijih u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“

Fotografija iz teksta: Čikago i Srbi – ima neka tajna veza

U davnim vremenima putovala sam po evropskim zemljama. Sada, kao penzioner, imala sam mogućnosti da odem u Ameriku, ne znajući koja me iznenađenja čekaju. Moja prevelika želja, upornost i hrabrost da se odlučim na tako dalek put, isplatili su se. Uz pomoć moje ćerke, koja je završila studije stranih jezika, prilično sam savladala engleski jezik. Kao da sam znala koja me iznenađenja tamo čekaju.

Put je bio naporan i dug. Presedanje u Beču. Monitor ispred sedišta mi je omogućio vidik – kopno ili okean. Okean nikako da prođe, a posle kopno. Kad sam bila bliže Čikagu, kad opet voda. Sve mi je to bilo nepoznato. Čudeći se, upitah stjuardesu: „Kako opet voda?“, ona reče: „To je ogromno jezero na čijoj obali je Čikago“. Čudno, ali interesantno. Posle izvesnog vremena, stigla sam kod mojih rođaka, gde mi je bilo veoma lepo.

Posle nekog vremena, prosto neočekivano, uz njihovu pomoć, stigla sam i do Doma za starije, gde su mi omogućili da započnem radni odnos. Tu su smešteni samo američki državljani. Sa njima sam morala da komuniciram samo na engleskom jeziku. Imala sam priručnik i veliku podršku upravnice Doma, koja je Mađarica rođena u Vojvodini, a već je 40 godina živela i radila u Americi.

Vremenom sam, mojom upornošću, nekako savladala konverzaciju i naravno komunikaciju sa pacijentima. Što se tiče nege i terapije, bila sam u potpunosti maksimalna. Sve je to meni bilo prisno i poznato. Razlika je u tome što sam u Srbiji, u Kragujevcu, radila sa mladim porodiljama kao akušerska sestra.

U Americi, za vikend, odlazila sam u druga mesta i videla puno toga. Pri crkvi, bilo je puno svečanosti, gde su se naši ljudi vrlo često okupljali. Kroz pesme, iskazuju nostalgiju za rodnim krajem. Amerikanci sasvim drugačije žive, nemaju nikakve provode, jednostavno – nisu društveni. Vrlo zanimljivo.

U Domu za starije sam menjala jednu koleginicu koja je dobila drugo radno mesto. Uporno me je gledala i upitala me odakle sam došla. Izgleda da me je prepoznala. Slučajnost da je i ona iz Kragujevca. Nekada, davnih 70-tih godina, uz moju pomoć, porodila se u kragujevačkom porodilištu. Bila su još tri takva slučaja – neverovatno koliko je svet mali. Prijatno sam bila iznenađena i da u tako velikom gradu nađem moje nekad porođene žene.

Pošto nisam mogla da produžim vizu, vraćam se u Srbiju, s tim da opet dođem u Ameriku. Na aerodromu, pri izlazu za avion, bilo mi je malo teže da se snađem. Srećom, jedna mlada dama, policajka, ide prema meni. Pitam je na engleskom, gde je izlaz pokazujući kartu. Pita me odakle sam, ja odgovaram, a ona se nasmeja, zagrli me i reče na srpskom. Meni je svanulo, obzirom da sam skoro zakasnila na avion. Uz njeno obaveštenje stigla sam na vreme.

Nikada neću da zaboravim moj povratak u Srbiju. U avionu pored mene, sedeo je vrlo fini Amerikanac, koji živi u Čikagu a putuje za Vašington. Slušajući njega, vreme mog letenja je prošlo vrlo brzo. Interesantan, zabavan, vrlo pažljiv i prijatan. Između ostalog, pitao me da li se uskoro vraćam za Čikago. Ja rekoh: „Ne znam“. Ali ako se vratim, reče on: „Lako ćete me naći u Domu za starije“. Međutim, do povratka nije došlo.

Amerika je moja neostvarena želja…

Danica Marković,
Članica „Kutka za kvalitetno starenje“
Crvenog krsta iz Kragujevca


Ovo je jedna od priča koje su pristigle na 1. konkurs za najbolju putopisnu priču starijih koji je trajao od 1.1. do 1.3.2015. godine. Konkurs je zajednički projekat UG „Snaga prijateljstva – Amity“ i Bebe Kuka čiji je cilj promovisanje aktivnog starenja.
Linkove ka ostalim pričama sa Konkursa koje su objavljene na Penzinu možete naći u tekstu

Putopisne priče sa 1. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *