Daglas Adams: Kako da prestanete da brinete i počnete da volite internet

Daglas Adams: Kako da prestanete da brinete i počnete da volite internet
35. godina života kao prelomna tačka kad raste skepticizam prema novim stvarima...

Davne 1999. godine, u avgustu, čuveni britanski pisac Daglas Adams (autor serijala knjiga poznatog kao „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“) napisao je tekst koji objašnjava suštinu interneta koja i danas uspeva da izmakne mnogima, najčešće medijima i političarima… Priča je ponovo aktuelizovana danas kada se klasični mediji i političari žale na mnogo lažnih vesti na internetu. Dakle, isti oni mediji i političari koji su bez ikakve ozbiljne kontrole pričali decenijama ono što im je u tom trenutku bilo potrebno… Ironija, zar ne?

Članak je objavljen u Sunday Times-u 29. avgusta 1999. godine a Penzin ga ovde prevodi u celosti. Drugim rečima – ukradi nam prevod bez linkovanja ka nama i pokaži koliko si g0.no od čoveka ti admine tog nekog drugog sajta.

Daglas Adams

Kako da prestanete da brinete i počnete da volite internet

Pre nekoliko godina bio sam gost na nekom događaju i tu sam autoritativno obavešten od strane veoma uvaženog novinara da je „cela ova priča sa internetom“ samo blesava moda kao radioamateri 1950-ih, i da, ako mislim bilo kako drugačije, da sam naivan. Bio je to tipično britanski stav – verovatno i prirodan za državu koja je izgubila carstvo i otkrila Gosn Blobija (TV lik iz dečjeg programa BBC-a) – da bude nepoverljiva prema promenama.

Ali ova promena je stvarna. Danas mi se čini da niko neće reći da internet nije postao veliki faktor naših života. Međutim,i dalje je prilično nov za nas. Čitaoci novina i dalje osećaju da je nešto posebno važno pomenuti da je, na primer, neko krivično delo planirano „putem interneta“. Sa druge strane, ne pominju da su neka druga dela planirana putem telefona, ili da su svoje zločinačke planove pravili „uz šolju čaja“, jer su oba ta bila nova i kontroverzna u svoje vreme.

Zatim je naročito zanimljiv i način na koji BBC prezenteri i novinari izgovaraju internet adrese i linkove. Oni kažu: „www“ tačka „bi bi si“ tačka „ko“ tačka „uk“ sleš „danas“ sleš, itd, što ukazuje na to da oni nemaju predstavu šta sve to znači, ali da mi možemo da potražimo po njihovim uputstvima i da mi verovatno razumemo o čemu se tu radi.

Pretpostavljam da su ranije generacije morale da se izbore sa svim tim novotarijama kao što su televizija, telefon, bioskop, radio, automobili, bicikli, štampa, točak, itd, i čovek bi pomislio da smo već naučili kako se to odvija, a to je:

  • sve što već postoji na svetu kada ste se rodili – to je jednostavno „normalno“
  • sve što se pojavi pre vaše 30. godine je neverovatno uzbudljivo i kreativno i uz malo sreće možete napraviti karijeru od toga
  • sve što se pojavi nakon vaše 30. godine je protivno prirodnom poretku stvari i označava početak kraja civilizacije koju poznajemo i tako desetak godina dok postepeno ne utvrdimo da je sasvim u redu.

Prim. Penzina – Ove tri tačke poznate su i kao „prirodni poredak stvari“ Daglasa Adamsa (mada je negde to 30. a negde 35. godina života).

Setite se ove liste iznad u kontekstu proizvoda kao što su filmovi, pejdžeri i mobilni telefoni da shvatite koliko ste stari…

Ovaj subjektivan pogled na stvari igra se nama. Na primer, „interaktivnost“ je jedan od neologizama koje novinari vole da ubace između nekih pojmova, ali razlog zbog kog nam je potrebna ovakva reč jeste upravo to što smo tokom 20. veka po prvi put bili prevladani ne-interaktivnim formama zabave: biskopom, radijom, snimljenom muzikom i televizijom.

Pre ovih „izuma“ celokupna zabava bila je interaktivna: pozorište, muzika, sport – izvođači i publika su bili zajedno, i čak je tišina u strahopoštovanju publike na snažan način oblikovala dramu zbog koje su bili tamo. Tada nam nije bila potrebna reč interaktivnost kao što nam (još uvek) ne treba posebna reč za ljude koji imaju samo jednu glavu.

Očekujem da će istorija gledati na „normalnosti“ 20. veka kao na devijaciju:

– Molim vas gospođice, kažete da su oni mogli samo da sede i gledaju? Nisu mogli ništa? Zar se niko nije osećao izolovanim, izopštenim, ignorisanim?
– Da dete, zato su svi i poludeli. Pre Obnove.
– Šta to beše Obnova gospođice?
– Kraj 20. veka dete. Tada smo počeli da vraćamo interaktivnost.

Zato što je internet nov, mi ne razumemo šta je. Mešamo ga sa tipom izdavaštva ili emitovanja, zato što smo na to i navikli. Zato se ljudi žale kako ima mnogo gluposti na internetu, da Amerikanci dominiraju, da ne možeš da veruješ onom što pročitaš na internetu. Zamislite da pokušate na isti način da kritikujete ono što čujete telefonom. Naravno da ne možete da „verujete“ šta vam ljudi pričaju preko interneta ni više ni manje nego što verujete ljudima šta pričaju preko megafona, ili u restoranima, ili šta pišu na razglednicama.

Razvoj društvenog odnosa kome možete verovati i zašto, bukvalno je ogroman deo onoga ka čemu se naš mozak razvijao. Iz nekog razloga odbacujemo ovaj prirodni skepticizam kada se nađemo pred medijima koji zahtevaju mnogo posla i resursa u radu, ili kojima ne možemo jednostavno da odgovorimo – kao što su novine, televizija i granit. Kao da je „uklesano u kamenu“.

Ne treba da nas brine to da li možemo da verujemo stvarima sa interneta – naravno da ne možemo, to su jednostavno ljudi koji pričaju – ali treba da nas brine što smo stekli opasnu naviku verovanja u ono što pročitamo u novinama ili vidimo na TV-u – što je greška koju bilo ko od nas, ko je upoznao prave novinare, nikada ne bi pravio. Jedna od najvažnijih stvari koju možete naučiti od interneta jeste da ne postoje „oni“ tamo negde. Samo ogroman broj „nas“.

Naravno, svašta ne valja u vezi sa internetom. Na primer, to što je danas samo delić svetske populacije povezano. Nedavno sam čuo na radiju da će internet zauvek ostati još jedan nepremostiv jaz između bogatih i siromašnih zato što će računari uvek biti skupi, da morate da dokupljujete modeme, da morate da unapređujete softver. Ovo zvuči impresivno ali nema veze sa realnošću.

Cena moćnih računara koja je bila u rangu mlaznih aviona, danas košta koliko i televizor u boji a i dalje je u slobodnom padu. Modemi su danas ugrađeni, a oni eksterni dobijaju se i besplatno. Softver za pristup internetu je besplatan. Cene telefona u Britaniji su i dalje visoke ali padaju. U SAD lokalni pozivi su već besplatni. Drugim rečima, cena konekcije ubrzano se približava nuli, iz veoma jednostavnog razloga: vrednost mreže povećava se sa svakim pojedincem koji joj pristupi. U svačijem je interesu da cena nastavlja da pada bliže i bliže nuli, dok ne bude povezana i poslednja osoba na svetu.

Drugi priblem sa mrežom je to da je ona i dalje „tehnologija“, a „tehnologija“, kao što je to upečatljivo rekao računarski naučnik Bren Feren, jeste „stvar koja još uvek ne radi“. Danas ne razmišljamo o stolicama kao o tehnologiji, jednostavno ih smatramo stolicama. Ali bio je trenutak u istoriji kada nismo mogli da dokučimo koliko nogu jedna stolica treba da ima, koliko da bude visoka, i često bi se slomile kad sednemo na njih.

Ne tako daleko u budućnosti, računari će biti uobičajeni i česti kao i stolice (a par decenija kasnije česti kao listovi papira ili zrnca peska) i prestaćemo da ih budemo svesni. Zapravo, siguran sam da ćemo gledati na ovu poslednju deceniju 20. veka i pitati se kako smo uopšte njihov smisao mogli da zamenimo sa prostom „produktivnošću“.

Ali najveći je problem to što smo i dalje prva generacija korisnika, i iako smo izmislili mrežu, i i dalje ne razumemo šta je ona. U knjizi „Instikt jezika“ Stefan Pinker objašnjava generacijsku razliku između pidžin i kreolskih jezika (pidžin – jezici koji nemaju razvijenu gramatiku). Pidžin jezik je ono što dobijete kada sastavite grupu ljudi, obično robova, koji su već odrasli na nekim svojim maternjim jezicima koje ne poznaju međusobno. Oni uspevaju da se sporazumeju kroz grubu komunikaciju jezika koji je sastavljen od više nezavisnih jezika. To im omogućava da urade poslove, ali uglavnom ne postoji gramatička struktura ovakve komunikacije.

Međutim, prva generacija dece koja se rodi u ovakvim zajednicama, uzima te fragmente raznih jezika i pretvara ih u nešto novo, sa bogatom, organskom gramatikom i rečnikom i dobija se jezik koji naziva kreolskim. Gramatika je prosto prirodna funkcija dečjeg mozga, i oni je primenjuju na sve što naiđu.

Isto se dešava sa komunikacionim tehnologijama. Većina nas je i dalje u nekoj vrsti njene pidžin verzije, kratkovido pred uređajima veličine frižidera na našim stolovima, bez stvarnog razumevanja kuda je mejl otišao, i psujući na čudne zvuke iz mobilnih telefona. Međutim, naša deca rade nešto sasvim drugačije. Risto Linturi, istraživač iz telefonske kompanije iz Helsinkija, u citatu iz Wired magazina, opisuje neobično ponašanje dece na ulicama tog grada koji nose telefone i dopisuju se porukama. Oni ne razmenjuju važne poslovne informacije, oni prosto razgovaraju, ostaju u dodiru jedni sa drugima:

– Mi smo druželjubive životinje, životinje koje vole da su deo krda. Ova deca su povezana u krdo, i oni uvek znaju kuda se ono kreće.

On veruje da će nas bežična komunikacija vratiti obrascima ponašanja koji su prirodni za nas i da će uništiti obrasce ponašanja koji su nam nametnuti ograničenjima tehnologije.

Mi smo u biti seljani. Tokom većeg dela ljudske istorije živeli smo u malim zajednicama u kojima smo poznavali sve oko nas, i svi oni su znali nas. Ali postepeno su zajednice prerasle ove okvire i postale prevelike za nas, i osećamo očajničku potrebu da budemo njihov deo, a naše tehnologije nisu bile sposobne da nas spoje. Ali ovo se menja.

Interaktivnost. Komunikacija mnogih sa mnogima. Sveprisutna povezanost. Ovo su rogobatni novi izrazi za elemente naših života koji su toliko suštinski da, pre nego što nestanu, nećemo ni znati da su nam ta imena ikad bila potrebna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *