Da li će 21. vek ubiti dres kod?

Da li će 21. vek ubiti dres kod?

Pravilo poslovnog oblačenja – dres kod, biće sve više na udaru zbog klimatskih promena i novih trendova u poslovanju. Neki minimumi verovatno će se zadržavati, ali svakako nije održivo da zaposleni budu isto obučeni u decembru i u julu, bez obzira na uslove na samom radnom mestu.

Naime, standardan dres kod (od engleskog – dress code) u kancelarijama, banka, itd, podrazumeva košulju, sako, kravatu, pantalone i cipele za muškarce, i slično za žene samo što umesto kravate imaju marame.

Vremenom su pravila popuštala pa mnogi zaposleni ne moraju da prate ova pravila, ali mnogi su, zajedno sa svojim kompanijama, ostali zarobljeni u njima: šalterski radnici, bankarski službenici, itd.

Iako nema logike da se čovek na poslu poptuno isto oblači u svako doba godine, ovo je decenijama rešavano klimatizacijom objekata koji su zimi grejani na 25 stepeni celzijusa, a leti hlađeni isto tako.

Tek pitanje energetske efikasnosti i troškova potrošnje energije neke poslodavce nateralo je da razmisle o logici po kojoj leti hlade radni prostor za 15 stepeni niže u odnosu na spoljašnju temperaturu, a zimi ga zagrevaju i za 30-50 stepeni više nego što je spoljašnja „nominalna“ temperatura, tj. temepratura merena pod određenim uslovima (u metereološkoj „kućici“, na 220cm od površine terena, u hladu, zaštićena od vetra).

Ukoliko je cilj postići optimalnu temperaturu prostora za rad, da li je ona konstantna za ljude tokom cele godine, ili je logičnije da bude bar u nekoj meri prilagođena spoljašnjoj?

Međutim, ovo približavanje kancelarijske temperature realnoj temperaturi okruženja podrazumevalo bi i promenu dres koda, a neki poslodavci još uvek nisu spremni za tako nešto jer njihovi zaposleni, ne samo da pred klijentima treba da demonstriraju ozbiljnost, uljudnost, kulturu kompanije, već pomalo treba i da glume ono što amerikanci zovu „sendvič-men“ (sandwich man – oni „ljudi u filmovima“ koji po ulici nose plakate napred i nazad okačene remenima preko ramena), tj. pokretne reklamne panoe kompanije, sa kravatama i maramama, ili celom odećom, u bojama kompanije, ili sa zaštitnim obležjima kompanije.

I jedna je priča za direktore i rukovodeći kadar. Njihove plate omogućavaju im kuće i stanove sa garažama, a najčešće i garažirana parking mesta, pa od svog klimatizovanog stana do klimatizovanog posla dolaze u klimatizovanom automobilu, i odlaze na sastanke u isto tako klimatizovanim prostorijama, pa su praktično ceo dan na tih magičnih 25 stepeni Celzijusa, i pred Novu godinu, i pred letnji godišnji odmor.

Sasvim su druge okolnosti za „obične“ zaposlene. Njihovi automobili su leti usijani na parkinzima, u proleće ulepljeni lipama, zimi zamrznuti u snegu. Ili idu javnim prevozom, pri čemu su svi ovi parametri još ekstremniji. Čak i kada su im klimatizovani stanovi, oni se leti preznoje do posla, pa ulaze u ohlađen prostor. Svaka pauza ponovo im je na minusu ili na letnjoj vrelini, a posle posle takođe ih čeka paklena ili ledena vožnja kući.

Zimi i leti, salonske cipele, najlon čarape, kravate… Zimi i leti, po suncu, po kiši, po snegu, identična odeća, identični uslovi na poslu, a neka sasvim druga priča pre i posle, i na pauzama.

Zato, na primer, Južna Koreja jedna je od zemalja koja je pozvala poslodavce da revidiraju dres kodove u svojim kompanijama i temperature u zgradama prilagode spoljašnjim uslovima kako bi se očuvala energetska mreža i sprečilo rasipanje energije.

Međutim, ma koliko navedeni razlozi bili logični, teško da će se nešto promeniti dok se ne promene same kompanije i način poslovanja, a on se menja. Ne, ne postaju poslodavci opušteniji, i nisu svi Stiv Džobs ili Mark Cukerberg koji su prepoznatljivi po svojim dres kodovima (rolka, odnosno majica kratkih rukava), ali su promene ipak tu.

Na primer, veliki broj usluga u svetu danas obavlja se putem interneta, pa neko ko sedi „sa one strane ekrana“ nije više lično, licem i garderobom, pred klijentom. Jedan ekran računara, dizajniran prema „ukusu“ kompanije, može da krije stotine, pa i hiljade sasvim različito obučenih radnika.

Isto tako, i kod nas, banke pokušavaju da stimulišu elektronsko poslovanje kako bi smanjile troškove ekspozitura (prostor, komunalije, zaposleni, bezbednost novca, itd), pa samim tim čak i one otvaraju sebi mogućnost za nova shvatanja pravila oblačenja jer čak i njihova usluga, nekada prepoznatljiva upravo po šalterima i radnicima koji sede sa druge strane „u bojama banke“, sada dobija sasvim novo, digitalno okruženje.

Čak i Ričard Brenson, poznati milijarder, vlasnik avio-kompanije i mnogih drugih biznisa, tvrdi da ga nije briga šta nose njegovi zaposleni ako se u toj odeći osećaju dobro i produktivno, mada pravi izuzetak za radnike u avio kompaniji jer „putnici treba da razlikuju osoblje od ostalih putnika“ (Richard Branson: Drop The Dress Code).

„Kravata obavezna“ će u 21. veku verovatno nestati, ili će biti zamenjena nečim još blesavijim. Pored „obezličavanja“ usluga kompanija prebacivanjem rada u digitalnu sferu, ovome će doprineti i trendovi među zaposlenima. Jednostavno, poslodavci će teško još decenijama uspevati da ubede zaposlene kako je dres kod neophodan dok sede u nekoj zgradi, za nekim računarom, i komuniciraju sa klijentima putem poruka, telefonskih poziva, mejlova, itd.

Jer, zašto bi na takvom radnom mestu postojao baš toliko utegnut dres kod? Da direktori, kad bace pogled na radnike, mogu i dalje sasvim da ignorišu spoljašnju temperaturu, da pomisle kako napolju, van stana i posla, vlada večito proleće, ili bar, kako svi radnici žive u klimatizovanim stanovima, kola su im parkirana u garažama, i svima je lepo?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *