Branislav (Požarevac): Ostalo je samo maglovito sećanje

Branislav (Požarevac): Ostalo je samo maglovito sećanje

Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

FotografijaTeča sa Dunava,
Reka Mlava na ulazu u kanjon Gornjak kod Ždrela

Sedim na zadnjem sedištu automobila koji bešumno klizi kroz kamenu Gornjačku klisuru. Slike pejzaža su se smenjivale takvom brzinom da ostarelo oko nije moglo da ih prati. Tek poneku padinu u daljini, oivičenu belim brezama i jasenovima, vidim krajičkom oka i osetim je kao da pripada samo meni. Znam da biserna Mlava dole šušti i huči, probija se između litica, drvlja i kamenja, neumorno grabeći do nekog spruda gde na trenurak utihne, kao da se odmara, spremajući se za nove izazove koji je očekuju.

Plahovita reko moje mladosti, volim te, volim i osećam kao da tečeš mojim venama i daješ mi neku čudesnu snagu koja me nagoni da poskočim i uskliknem u svom zanosu! Od svega toga, samo lupim štapom u pod automobila i nakašljem se… Eh, mladosti moja. Devojko moja najmilija, zauvek izgubljena u smogu, betonu i asfaltu velegradske vreve. Osećam te, a ne mogu da te dohvatim, ljubim i milujem kao nekada, kada nisam bio svestan ko si, šta si i koliko mi značiš. Sada mi samo nedostaješ. Opet sam lupio štapom u pod i glasnije se nakašljao.

– Deda je’ l je sve u redu?

Začuh glas svoje unuke koja me je vozila i nije mnogo obraćala pažnju na mene, prateći bezbrojne krivine, zavoje i okuke, koje su se smenjivale, preplitale i sačekivale smorljivom brzinom kao na ringišpilu.

– U redu je, dete moje, samo ti vozi.

Opet mi misli odlutaše nekuda… Negde na nekom mestu, za koje nisam ni znao da postoji, kao što sada nisam siguran gde se tačno nalazi ono moje mesto, koje sam ponovo hteo da vidim i osetim. Možda poslednji put. To ne smem svojoj unuci da priznam, sigurno me ne bi razumela. Ne mari, odvešće me na mesto koje joj pokažem. Zaboga, pa sva mesta su ovde moja i Božja.

– Deda, je l’ ima kraja ovoj našoj avanturi? Da li smo blizu tog „tvog mesta“ ?
– Blizu smo, ne brini… Još dve, tri krivine… Samo ti vozi.
– Jesi li siguran da znaš gde idemo ?
– Hiljadu posto!!!

Strah od neizvesnosti probijao me je kao plahovita reka i izazivao u meni tugu i potmulu bol nepoznatoga porekla. Ko zna šta će sutra biti?

Ne, ne! Moram pobeći nekuda od takvih misli, ili da ih sakrijem na nekom nepoznatom mestu u duši koja je, skoro na izdisaju, prepuna svega i svačega. Mesta više nema. Gotovo je sa bekstvom od surove stvarnosti prezasićene čežnjom za izgubljenim životnim radostima. Veštački izazvane strasti više ne podnosim. Želeo bih da se stopim sa majkom prirodom i zauvek ostanem u njenim nedrima…

– Eh, ote mi se bolni uzdisaj sa samog dna nemarne duše. Nemam više vremena da razmišljam za sutra, nemam snage. Ostala mi je samo želja i volja za danas.

– Ej, deda! Dokle ćemo ovako?
– Vozi još malo, eno tamo, iza one krivine, kod mostića, skreni desno.
– Ne vidim nikakav mostić.
– Bio je tu nekada? Ako nema mostića, skreni desno i vozi do reke.
– Dobro…

Više se ne sećam kada sam poslednji put bio ovde. Sve je isto. Pojedine pejzaže i mesta kao kroz maglu prepoznajem. U ovom okruženju, jedino ja nisam isti. To je surova istina, koje sam se oduvek bojao. I, prođe mi život u nekom imaginarnom strahu, koji vazda odnekud tinja.

Pogledah opet oko sebe. Sada sam siguran da pojma nemam gde smo. Ne mari… To samo ja znam i neka ostane naša tajna. Rekoh tajna? Siguran sam jedino da me je ta misteriozna tajna više puta u životu spašavala i ponekad mi omogućila veći uspeh od očekivanog. To pouzdano znam.

– Deda, ovde je užasno loš put, da li da nastavim da vozim dalje?
– Ako možeš, vozi do reke. Meni je teže da hodam.
– Ne bih ti preporučila. Evo, blizu smo. Puta više i nema?

Pomislih… Da, da… I meni se čini da puta više nema. I, voleo bih da je ovo stvarno kraj mog životnog puta, od nemila do nedraga. Tek, poneki zračak nade koji te privremeno spašava od najgoreg. I tako, čitav život prolazi, do trenutka kada puta više nema.

Automobil se polako zaustavio uz škripu šljunka i peska koji je izmicao pod pritiskom guma, tik uz reku. To je to. Pomislih, sudbina me je dovela baš na ono moje mesto. Unuka mi pomaže da izađem i stanem na noge. U ovakvim slučajevima štap zna da bude od velike pomoći. Takoreći, mogao sam i sa njim da se izvučem, bez ičije pomoći, kao i više puta u životu kada ostanem sam sa samim sobom.

Kad ugledah reku, ostadoh bez daha. Iz oka mi suza kanu i kliznu niz obraz. Hteo sam da mi padne na dlan da je sačuvam, bar neko vreme… Ne vredi, drhtave, izborane ruke, isuviše su spore da je uhvate, pre nego se sakrije negde u gustoj, sedoj bradi i zauvek nestane. Obrisah vlažne i mutne oči koje mi ne dadoše da ispratim pogledom prhut ptica, iz obližnje krošnje bagrema, uplašenih našim prisustvom.

Ne čujem baš dobro, ali sam čuo tišinu reke i cvrkut ptica koji se stapao sa blagim povetarcem i kao melem mi padao na dušu. Breze su neumorno treptale, a miris bagremovog cveta nezadrživo osvajao moje nozdrve, širio se kroz grlo i punio pluća snagom koju nisam osetio od najranije mladosti.

Ne, ovo je isuviše zdravo za mene. Toliko zdravo da ću od toga umreti. Osećam to, ali nemam snage da se oduprem. Udahnuo sam još jednom, takvom snagom da sam osetio oštar bol u grudima i vrtoglavicu. Ako već moram da umrem, umreću ovde.

Slabašne noge mi klecaju, štap više ne pomaže. Prislonih se na jedan poveći kamen valjkastog oblika i pogledah u bistru iskričavu vodu. Poželeh malo da nakvasim usne. Reka mi je bila na dohvat ruke a ja ne mogu da je dohvatim i osetim? Samo malo, kao žensko milovanje i diskretni poljubac. Od ovolike reke ne mogu ni kap vode da uzmem a tako bi želeo samo malo vode na dlanu. Očigledno je da se ironija ljudske sudbine licemerno poigrava sa mojom skromnom željom. Čudno, ostala mi je samo jedna jedina želja ? Nade više nema?

Osetih da sam ostao sasvim sam. Vidim da moja unuka bere cveće. Duboko je zašla na cvetnom tepihu planinske livade, prepuštena opojnom mirisu poljskog cveća i paletom čudesnih boja, koje samo čisto srce prirode može da izrodi. Ona je moj ponos i moja sreća.

Ne čujem šum reke i cvrkut ptica? Sve je utihnulo, pravi muk. Verujem da sam baš na onom mestu, kraj Mlave, gde je Sveti Sava naredio Mlavi da ćuti, kako bi mogao da razgovara sa sveštenikom.

Sada sam i ja zanemeo. Otvaram usta bez reči… Nadljudskim naporom uspeo sam da, iznemoglim i slabašnim rukama, podignem glavu i prislonim je temenom na kamen.

Obli me neka nesvakidašnja toplina. Pogled mi je bio uprt ka nebu. Svoje oči osećao sam kao dve staklene kugle od gorskog kristala, vešto ugrađenih u moju lobanju.

Kristalno čisto vidim svoju pokojnu suprugu, u svečanoj haljini, kako me, sa neba, doziva i razdragano maše…

Nestvarnom brzinom, smenjivale su se slike iz moje mladosti… Prvi poljubac, prva ljubav… Gledam svoje venčanje i rođenje dece… Igram se sa unučićima i zajedno, svake godine, pletemo cvetne venčiće od poljskog cveća za Vrbice. Primećujem da su mi u sećanju ostali samo srećni dani i njih ću poneti sa sobom, ko zna gde.

Ako je ovo smrt koja je došla po mene, ja nemam reči hvale i poštovanja. Prepuštam se blaženom osećaju, lebdim iznad svog oronulog i iznemoglog tela koje više ne služi ničemu. Ej, odoh ti ja i ne vraćam se više. Dosta mi je svega i svačega.

I, na kraju, nikada ni u snu ne bih poverovao da je smrt u obliku moje pokojne žene. Istini za volju, uze mi dušu i to ti je…

Branislav Docin, 60 godina, Požarevac
magistar psihologije, gl. urednik časopisa „Stršljen“


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *